Nađenjka se tako zvala tri pune godine pre nego što se rodila. Ideja o njoj uvek je postojala – u mojim srednjoškolskim dnevničkim zapisima, u maštarijama snevanim u studentskom krevetu, u razgovorima vođenim u severnim snegovima. Nisam bila sigurna kakve će oči imati, ali znala sam da je njenoj šaci mesto u mojoj. Nisam znala kakve će joj boje biti kosa, glas, kog će joj oblika biti usne, jer sam je u snovima uvek viđala u konturama, sa leđa – ona i ja, ruka u ruci…
Ta slika se u nekim trenucima prepliće sa onom na kojoj moja mama i ja hodamo ka školi. Prvi dan… ona visoka, lepa, u sivim, poluotvorenim cipelama na štiklu i šarenoj haljini sečenoj ispod struka, prćastog nosa, sa crnim loknama do ramena. I ja – biće ravne kose koje se ne vidi od roze-žutog ranca sa Saturnom u sredini. Drvo pored kojeg prolazimo spušta svoje grane tik do mame… i ona podiže glavu, rukom pokvarivši redosled lokni i okrznuvši pogledom jednu drugu mamu i jednu drugu ćerku sa naše leve strane. Dok pratim mamin pogled, kroz šiške ih vidim i znam da tu devojčicu mama ne vodi u školu. Ne vodi je nikuda određeno. Izgledaju kao da se tek upoznaju. Kao da znaju da je oduvek trebalo da budu zajedno, ali da još uvek nisu sigurne šta treba jedna drugoj da kažu i u kom pravcu treba da idu. Odvajam oči od njih, zaboravljam ih i ponovo gledam u veliku zgradu punu bučne dece, u lavirint detinjstva u kojem treba da se snađem.
Slika Nađenjke i mene prepliće se sa slikom na kojoj ja slušam nasnimane kasete, gledam u mrak i pišem do kasno u noć; prepliće se sa slikom na kojoj vozim bicikl u kasno letnje popodne, dok se pedale okreću ujednačenim ritmom, dok srce kuca tim istim ritmom, dok kroz trepavice gledam u lelujavi asfalt i u čitav život ispred sebe; prepliće se sa slikom na kojoj šetam sa svojom plavokosom cimerkom novobeogradskim bulevarima i opisujem joj narav te još uvek bezimene devojčice zbog koje se nikada nisam osećala usamljeno. Nikada.
Nađenjku sam uvek posmatrala iznutra i otpozadi, možda sa strane, ali nikada, sve do jedne hladne montrealske zime, nisam joj pogledala pravo u lice; nikada do tada nisam je oslovila, nisam joj dala ime, nisam joj zamislila boju očiju, boju glasa, snagu zagrljaja. Gledavši u njegove oči, znala sam da će i Nađenjkine biti takve. I to sam mu i rekla. Njen dolazak je bio izvestan isto koliko i moje postojanje. I kada je najzad stigla tog ledenog, zavejanog februara, nikoga nije čudilo što ima njegove oči. Kada sam je prvi put pogledala svojim fizičkim očima, nije me iznenadila kiša koja je padala po njoj, tek pristigloj, još uvek crvenoj i umornoj od putovanja, lica izgužvanog od eona koje je morala da prođe da bi mi došla u zagrljaj. Nađenjka je bila gladna i umorna od putovanja, a ja sam shvatila koliko sam bila gladna čitavog svog života bez nje.
Nađenjka je stara duša. Ona se zaplače od lepote… zaplače od sreće, od iskrenosti, kada oseti tuđu patnju. Ne bismo to ni znali da nam tako ne kaže. Kada se njene oči pune suzama, putnički brodovi na Atlantiku se ljuljaju. Nađenjka teši i miluje. Ona crta ljude sa sunčanim glavama i cvećem umesto prstiju. Sa svojih pet godina, ona je milostiva srca prema slabijima od sebe; vidi prostore i veze koji nama izmiču; noć joj je dokučiva i zna da čudovišta, i ako postoje, i nisu tako strašna.
Nađenjka je moje dete, moja prijateljica, moja majka, moja sestra… srodna duša očiju moje najveće ljubavi. Nađenjka je čitavog mog života šum u zelenim krošnjama drveća, škripanje snega pod mojim koracima, san u letnjoj noći, pesma zrikavaca, trag na papiru. Ona se rađala sa svakom mojoj mišlju o njoj; ona je postajala sve stvarnija sa svakim našim maštanjem i razgovorom o njoj. Nađenjki, našem lepom mesecu, danas je rođendan, ali ona ima hiljadu rođendana. I meni je danas rođendan, jer se nisam zaista rodila dok nisam rodila nju. Ne mogu nam sagledati ni početak ni kraj.
Rekoh ti juče da je Nađenka starija od tebe. Jedno od djece svemira koji su tu da nam daju najznačajnije lekcije. Imala sam tu čast da je zagrlim. I da mi nacrta njeno cvijeće koje sam sa sobom ponijela. Divna duša, ljubim je ja, neka joj je srećan rođendan! A i tebi mama, rođena si zajedno sa njom <3
Hvala ti mnogo, draga naša! Spominjaćemo te danas! <3
da. moj Andrija je takav. I kao mali bio je velik i milostiv. Samo uvek ima ljubičicu u ruci. Divna priča. Nađa će biti sretna kad odraste i vidi kakvu mamu ima. Sretan rođus obema.
Verujem ti kad kažeš da će biti srećna. Verujem ti zbog tog tvog bića sa ljubičicama u rukama. Hvala ti! <3
Ovaj tekst je jedna prava oda roditeljskoj ljubavi. Sa jacinom kojoj ravne nema. Srecan VAM rodjendan i neka vam naredna godina bude ispunjena sa puno novih otkrica i, naravno, polubaca!
Hvala ti mnogo! Takve želje znače nam sve! 🙂
Osećaj poznat. Od lepote neizreciv. Neka vas uvek prati. Srećan rođendan!
Povezuje nas taj osećaj. Hvala ti mnogo! <3
Ова млада дама обитава на једном високом духовном нивоу,сваким текстом то потврђује.Тамо живе само Љубав,Доброта,Лепота…Једном прочитах негде да је уметничко дело тек тада уметност ако вас инспирише да и ви покушате да створите нешто барем налик ономе што вас инспирисало.Моје дубоко поштовање за ово што радите.Ширите ту светлост око вас,овај свет и онако опстаје захваљујући труду малобројних.
Dragi Siniša, Vi ne pišete često ovde, ali svaki put kad napišete, ja ostanem zapanjena snagom i dubinom kojom razumete i podržavate. Hvala Vam!
Srećan rođendan! 🙂
Hvala najlepše! 🙂
Ridam. Neka je sretan 1001. rodjendan!
I ja sam sinoć, dok sam pisala. 🙂 Hvala ti, mnogo! 🙂
Srećan rođendan Nađenki i mami! 🙂 Da vam duše uvek budu tako plemenite, pogledi bistri i osmesi sunčani! <3
Draga Marija, hvala na divnim željama! 🙂
Главна јунакиња најлепше приче икада написане, наравно, Чеховљеве (а чије би друге?) носи дивно име – Нађенка.
Све ме подсећа на на њу, причу и – лепоту коју дочараваш!
Свако добро!
Dragi Stanimire, to je veliki kompliment. Hvala Vam! Davno mi je ta šala malo slomila srce i još uvek me ponekad zaboli. Divna šala. 🙂
Sretan rođendan vašem malenom zlatu <3
Hvala, draga Mirna! 🙂
Srećan vam rođendan!
Čudne smo mi mame što decu zamišljamo godinama pre rođenja, izmišljajući sve do najmanjih sitnica. Sofija isto ima tatine oči i zbog tih očiju je nekako posebno volim.
Kad oči nisu samo oči. Zato je to tako. 😉 Hvala ti mnogo! 🙂
Znači, ja kad sam bila trudna prvi put, znala sam da ce biti djecak i zamisljala sam da će da liči na tatu. Nosala sam njegovu fotkicu kad je bio mali i pokazivala drugaricama kakvog cu djecaka da rodim! Koja lujka… I onda se rodio on, i ja cim sam ga ugledala vidjela sam da lici na mene. Sjecam se tih prvih dana koliko sam ga gledala i gledala, i cudila se, I bilo mi je divno sto na njemu vidim svoje oci. Toliko me to opilo da sam se cak osjecala izdanom kad se rodila Anđa i ličila mi na tetku, tatinu sestru! Ja dišem za nju, a ona meni tako… Na drugu da liči..! Heheee…
Sad više nemam pojma ko od njih na koga liči, jasno je samo da liče jedno na drugo.
A ja opet zamišljam dječaka koji će da liči na tatu 😀
Čestitam punih pet godina majčinstva, to je jubilej!
Hehehe, pa i jeste jubilej, da znaš. 🙂 Hvala ti! Na tebe bar neko liči, na mene niko. Starija mišica ima tatine oči, ali realno liči na njegovu mamu, a mlađa mišica na tatinu tetku. Pa ti vidi. 🙂
Srećan rođendan obema ♥
Hvala mnogo, Neno! 🙂
Hvala vam oboma što postojite i delite svoju lepotu i ljubav sa svetom oko vas! Zaista me nije lako rasplakati (što ne smatram vrlinom nego manom), ali ovaj tekst me je oborio sa nogu…I moja Malini je nedavno napunila pet godina, i upravo si dirnula u mome srcu bujicu osećanja koja večno postoje samo za nju…Hvala ti neizmerno!
Moje srce je puno, prepuno zbog ovih tvojih reči i osećanja. Hvala tebi! <3
Ovako samo majka može da vidi svoje dete. Srećan vam rođendan!
Hvala ti mnogo, draga! Stvarno je bio srećan, a dobili smo zahtev da ga slavimo nedelju dana. 🙂
Evo baš čitam redom postove koje sam propustila u zadnje vrijeme i sve mi je mutnije u očima, ali ovaj me dokrajčio…kao da već sto puta nisam rekla sama sebi da ne dolazim ovdje kad sam u javnosti! Tako osjećaje pretočiš u riječi da mi se od svakog teksta zavrti u glavi, dalje ne smijem ni čitati!
Ajoj, i razumem to što kažeš i žao mi prosto što se rastužiš kad dođeš kod mene… Mada, i od sreće se plače… to mi nadu daje. 🙂