Više ne izgledam onako kako sam mislila da izgledam. Neka čudna ž e n a crta lica oštrijih od mojih prilazi mi u ogledalu polako, kao da se prikrada u mraku hodnika, obrva podignutih u čudu.
Page 5 of 9
Moje bebe stigle su sa hladnim vetrovima.
Došle su sa kišama, sa snegom, sa ledom.
I onim slabašnim injem u zoru.
Meni, letnjem detetu.
Da ih zagrejem.
Da ih ne dam.
Da ih ne puštam.
Nikada.
„Bocvana je bila posebna zemlja, i još uvek je takva, ali je bila posebnija onda kad su se svi – ili gotovo svi – pridržavali starih bocvanskih običaja. Savremeni svet bio je sebičan i pun hladnih i neučtivih ljudi. Bocvana nije nikad bila takva, a Mma Ramocve bila je odlučna u nameri da njen delić Bocvane, a to su bili kuća u Zebrinoj ulici i kancelarija koju su delili Prva damska detektivska agencija i Brzi motori Tlokvenga, zauvek ostane deo stare Bocvane, gde su se ljudi učtivo pozdravljali i umeli da slušaju jedni druge dok govore, i nisu vikali ili mislili samo na sebe. U njenom deliću Bocvane tako nešto se nikad neće dogoditi, ama baš nikad.”
Svojih putovanja sećam se kao delova sna.
Kao iscepkanih grupa trenutaka.
Dijaloga.
Smeha čijeg se razloga ne sećam.
Slučajnih pogleda i osećanja izazvanih njima.
„Mama, nas je neko sada uključio i gleda nas. Lepo nam je kao u crtaću… ili kao u knjizi”, reče devojčica kose išarane suncem dok se četverac spuštao sa još jednog brda.
Deset kilometara za dve male devojčice… dosta je. Kilometri lete dok se oči pune plavetnilom, a glave suncem. Continue reading
„Idi oberi paradajz i papriku, naseckaj ih i baci preko luka. Dinstaj dva sata na tihoj vatri. Možeš i knjigu da čitaš za to vreme, a ručak će biti gotov.”
„Mama, ja ću zaliti baštu!”
„Imamo li nešto slatko?”
„Oberi grozd sa hladnjaka.” Continue reading
Nikada nisam bila preterano strpljiva osoba, pogotovo onda kada sam znala šta želim. Uvek je neki plan bio ispred mene, uvek sam imala ciljeve koji nisu trpeli odlaganja, skretanja, zaobilaženja. Ipak, celog života bila sam dovoljno strpljiva da, kada leto dođe, mogu mirne duše da uplovim u njegove dubine, da se prepustim, da plačem nad lepotom trenutka, zbog savršenog drhtaja lista, zbog božanstvenog osmeha, zbog nijanse na nebu koja se, znala sam uvek, nikada neće ponoviti. Continue reading
Leta sam, kao dete, provodila bosa. Bosa na asfaltu, bosa na pesku, u bašti, na kaldrmi i zemljanom putu. Stopala uvek crna prala sam na česmi ispred kuće i tek onda ulazila u kuću. Kako je vreme prolazilo, tako sam ja sve manje vremena provodila na mestima svog detinjstva. Menjala sam patike, cipele, sandale, papuče. More obuće. Izlazila sam iz jednih i ulazila u druge. Stopala su rasla, da bi se zaustavila na jednom prosečnom broju. I moja leta bila su prosečno zauzeta, ali dovoljno zazuzeta da više nisam imala vremena za bosonoge šetnje, za duga maštanja dok palčevima crtam po pesku, dok stopala ukopavam u toplu i meku zemlju, za suze dok iz pete vadim trnje. Ovih dana, pak, svakog dana čujem bat bosih stopala, njihov trk po pesku, betonu i zemljanom putu, talase koje prave ulazeći u reku. Ovih dana perem mala stopala crna od prašine; mazim ih i ljubim. Svako bosonogo leto jedan je život ceo, jedno detinjstvo, jedna radost.
Otvori vrata koja nas dele od vazduha i pozovi me napolje.
Pozovi me u osunčane, letnje dane.
Pozovi me u sanjivu mesečinu.
Pozovi me u maglena jutra.
Povedi me u susret vetrovima
šumama
stazama.
Da je život letnji raspust, uvek bih radila ono što volim.
Sastavljala bih nebrojene liste knjiga za čitanje. Pisala bih o njima. Govorila bih o njima. Divila bih se bez prestanka i bila bih nadahnuta svakog trenutka. Prepodneva bih provodila u raspravama o tome šta je hrabrost u stvaranju i životu, a šta kukavičluk, i uz sladoled za doručak, priznavala bih sebi da je u redu biti nekad i kukavica. Plakati kad te boli. Vikati. Bez srama. Continue reading
Dobrota i strpljenje su ideali, ciljevi koje tek ponekad dostignem. Svestan napor, oprez u rečima i delima i radost u srcu donose mi mogućnost da budem dobra prema ljudima oko sebe, prema svojoj deci, prema samoj sebi. Strpljenje dobijam onda kada dovoljno puta ponovim sebi da ja sama vladam i upravljam svojim vremenom i da je vreme, uostalom, samo iluzija kojom nas mesec i sunce varaju. Ja stvaram vreme, produžavam godine, gradim uspomene. Ja mogu da donesem osmehe na lica ljudi koje volim, kao i suze. Biram osmehe. Biram dobrotu. Biram ljubaznost. Biram strpljenje. Continue reading
Mladost, kao i rani dani roditeljstva, prepuni su napetosti, brzine i strepnje. U strahu da nešto ne propustim, usredsređena na ispite, na nove projekte, na novu ljubav, na nova bića oko sebe i sve ono što je raslo i menjalo se kao na ubrzanom snimku, propuštala sam ono što je čitavog mog života konstantno, što uvek isto postoji i isto diše. Continue reading
Već nekoliko nedelja želim da pitam svoju decu – šta misle da njihova mama voli i kada je srećna. Uvek bih zaboravljala, jer čim ih ugledam na vratima, ja počinjem da razgovaram sa njima o njima, o tome šta su novo učile sa drugarima, kojih su se igara igrali, jesu li se igrali napolju, šta bi volele danas da rade i šta ćemo za vikend raditi, koje bi knjige volele da čitamo danas, kojim sladoledom da se sladimo… I sve tako, sve o njima. Navikla sam svoju decu da sa mnom razgovaraju samo o sebi, o tome šta one žele i o čemu one razmišljaju i kako se one osećaju. Continue reading
Naša nedostajanja su slatka.
Poslednjih šesnaest dana,
tristaosamdesetčetiri sata,
dvadesettrihiljadečetrdeset minuta,
miliontristaosamdesetdvehiljadečetiristotine sekundi… nedostajale su nam mišice. Continue reading
Pre nekoliko dana ispratili smo mišice na prolećni raspust, na put u zelena brda, među ovce, koze i neke pitomije ljude. One zovu, mi zovemo, šaljemo poljupce preko ekrana i cokćemo, smejemo se, volimo se. Nedostaju nam. Zato vežbamo povezivanje duša na daljinu. Pokušavamo da se sinhronizujemo sa našom decom, da živimo njihove trenutke, da radimo ili mislimo o onome što one rade, da osećamo njihova osećanja, da se smejemo kada zamislimo stvari koje one gledaju, da razumemo ljude sa kojima one razgovaraju. Mazimo im topla temena pred spavanje. Ljubimo u nos. U bradu. U čelo. Duše nam razgovaraju. I korisniji nam je taj razgovor od onog preko telefona, jer nema smetnji, veza se ne prekida, ne nadvikujemo se kako bismo se bolje čuli. Držimo prozore širom otvorene, jer sa slatkim prolećnim vazduhom i suncem, dopiru do nas i njihovi glasovi. Kada otvorimo širom prozore, duše nam se provetravaju. Continue reading
Posmatram nekad svoju decu dok se igraju. Isto kao kad im se uvučem u krevet ili kad zagnjurim glavu u njihove šake da budem što bliža njihovom mirisu, mekoti, smehu, dok ih posmatram kad se igraju ja otkrivam iznova njih, sebe… čitav svet. Kocke, knjige, predmeti misteriozno nestali sa svojih uobičajenih mesta, i samo naizgled nasumično upotrebljeni, dobijaju magijska svojstva u njihovim rukama… Ni te plave cipelice nisu slučajno postale to što jesu – predmet čija se magična svojstva aktiviraju neumornim hodanjem, pevanjem i beskrajnim mrmljanjem u bradu. Continue reading
U poslednjih šest godina, moje želje su poprimile drugačije oblike. Dok sam i sama, kao žensko biće, prolazila kroz različite oblike u dve trudnoće, moje srce je odbacilo neke žudnje, a druge je uzbuđeno prizvalo, pustilo unutra i prigrlilo. Nešto što sam ranije želela više ne želim. I kada čujem blage prekore da sam se promenila, ja ne osećam da zbog toga treba da se izvinjavam. Naprotiv, smeškam se u sebi jer znam da sam to ja, da sam uvek bila. Continue reading
“Nemoj da te guja ujede, pa da se za krpu latiš”, kaže meni nekad Rra. Volim ta jutra. Uzimam knjigu sa police i zavlačim se u spavaću sobu, dok iz ostatka kuće čujem zvuk usisivača, pljuskove vode iz kupatila, Duškino cviljenje iz kade. Ne izlazim iz sobe, ma koji zvuci da dođu do mene, jer znam da ću se latiti krpe ako izađem, garantovano. Veza između mene i krpe je jaka, gotovo neuništiva. Nos pomaljam tek kad osetim mirise iz kuhinje ili ako čujem povike da je topla čokolada skuvana. Tada sam već sigurna, kuća blista, guji je glava odsečena i znam da me tamne sile glancanja neće uvući u svoje vrtloge. Dan je spasen. Vikend je spasen. Continue reading
Ja sam i dalje dete, zahvaljujući sećanjima, uspomenama, snovima i mojoj deci. I dalje sam dete, zahvaljujući ljubavi koju dobijam i koju dajem. Dete sam zato što čuvam leto u srcu. To leto je poseban osećaj. Šake, stopala i nos su uvek topli i ne postoji nijedan deo tela koji može da nasluti dolazak zime. Jutra su zelena i plava, snovi su zeleni, dani su žuti, jarki, narandžasti, blagi. Continue reading
Ponekad ne mogu da zaspim dugo u noć zato što pokušavam da završim bar deo obaveza koji se gomila nezaustavljivo. Ne volim sve da ih ostavljam za jutro, a i znam da ću nemirno spavati u tom slučaju. Ujutru se budim umorna.
Ponekad mišice pričaju i pevaju u snu.
Ponekad kašlju.
U oba slučaja ja ne spavam. Continue reading
Nađenjka se tako zvala tri pune godine pre nego što se rodila. Ideja o njoj uvek je postojala – u mojim srednjoškolskim dnevničkim zapisima, u maštarijama snevanim u studentskom krevetu, u razgovorima vođenim u severnim snegovima. Nisam bila sigurna kakve će oči imati, ali znala sam da je njenoj šaci mesto u mojoj. Nisam znala kakve će joj boje biti kosa, glas, kog će joj oblika biti usne, jer sam je u snovima uvek viđala u konturama, sa leđa – ona i ja, ruka u ruci… Continue reading
Летње игралиште by Сандра Ђурић-Милинов је лиценцирано под условима лиценцеCreative Commons Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија.