Strogi smo prema sebi – ako nismo dovoljno brzi,
kad ne uradimo ono što smo rekli da ćemo i kada ćemo,
kad mislimo da ništa što uradimo nije dovoljno dobro.
Vičemo na sebe u sebi kada se spotaknemo,
kada nam zagori mleko
ili kažemo pogrešnu reč
pogrešnoj ili pravoj osobi.
Sećam se tatinih reči da ne moraju svi planovi da se ostvare,
da je to u redu,
da je dobro kada se neki planovi menjaju,
jer život nije iscrtana mapa naših granica,
uspona,
proverenih i utabanih staza;
da ne možemo očekivati da će neke ulice zauvek ostati široke,
a potoci pitomi;
da je dobro pustiti se nekad niz reku,
popeti se na planinu ili bar brdo
i kad ne vidimo kakva je staza za povratak.
I da li uopšte postoji.
Imam na umu i mamine reči
da je dobro praviti planove,
da je dobro maštati o tome šta sve možemo,
da je dobro želeti
i mnogo
i lepo
i nestvarno.
I da ne treba da budemo strogi prema sebi
ako ne postanemo baš ono
što smo mislili da ćemo postati.
Nekada postanemo mnogo više od toga.
Neočekivano. Bolje.
Zato vežbamo da ne govorimo
pašćeš
povredićeš se
razbolećeš se.
Vežbamo da ne programiramo i ne obeshrabrujemo.
Volim te.
Možeš ti to.
Ti si hrabra i dobra devojčica. Hrabra i dobra.
Verujem u tebe.
Zaslužuješ.
I meni je bilo tako kad sam bila mala.
Važna si.
Postoji mogućnost da zauvek ostaneš dete. Otkriću ti tajnu.
Hoćeš li da čuvaš moju tajnu?
Molim te, dodaj mi kašiku.
Hvala ti što si mi pomogla.
Dođi da se zagrlimo. Jako.
Slušam te.
Ponosna sam na tebe.
Mnogo smo lepi na ovom tvom crtežu.
Volim kad razgovaramo.
Divno pričaš priče.
Da, mislim da možemo da spasemo i drveće i ljude.
U redu je da budeš tužna ponekad. I uznemirena. I besna.
Imaš sjajne ideje.
Kako ti je to pošlo za rukom? Nauči i mene.
Šta misliš o ovome?
U redu je pogrešiti.
Možeš postati šta god želiš. Ako jako želiš.
Zagrli me najjače što možeš.
Volim te najviše na svetu. Seku i tatu, našu porodicu. Najviše na svetu.
I da, u pravu si bila juče. Ako kažemo svim ljudima da zahvaljujući drveću dišemo i živimo, spasićemo svet.
“pašćeš
povredićeš se
razbolećeš se.”
Malo šire gledano stalne loše kritike ustvari su svojevrsni sadizam.
https://diplomiraniduduk.wordpress.com/2013/11/13/nasilje-u-nasoj-svakodnevici-na-osnovu-iskustava-jedne-zrtve/
Potpuno se slažem. Nasilnici smo nad sopstvenom decom mnogo puta. Nema ničeg poraznijeg od tog osećaja da si sopstvenom detetu naneo bol.
Koliko god je neprepoznavanje nasilja gde postoji loše, toliko je loše nazivati nasiljem nešto što to nije.
Nasilje je ukoliko se služimo kontinuiranim kritikovanjem deteta koje ga unižava, omalovažava i umanjuje mu samopoštovanje. Nasilje je kad koristimo svoju poziciju moći nad nekim (detetom) i time izazivamo navedeno. Ako kažemo “pašćeš, kretenu jedan/nesposobnjakoviću” mi vršimo psihičko nasilje. Ako govorimo svakodnevno detetu kako će se za sve živo razboleti, treba preispitati naš psihološki status, i preispitati mogućnost zlostavljanja tim putem. Ali ako kažemo “ako izadješ tako obučen napolje, razbolećeš se”, ili ako dete skače po ivici zida i kažemo “pašćeš”, teško je reći da vršimo nasilje.
Ja zato apelujem da se naprave razumne granice, jer će u suprotnom doći do zloupotrebe pojma nasilja i omalovažavanja žrtava nasilja. A doći će i do i relativizacije istog, što smo imali prilike u javnosti da čujemo mnogo puta. A tu se uglavnom pozivaju na ovakve definicije nasilja, kao preterivanja, i onda se granica pomeri preterano na drugu stranu.
Hvala Vam na komentaru.
Izvrstan tekst.
Draga Sandra,
divna pjesmica i zaista podsjeća na ono što je najbitnije, a to je vjera u dijete. Ako mu usadimo da nemamo vjere da ono može a da se pri tome ne desi neka katastrofa, kako će ono samo imati vjere u sebe? Ispravljamn se svakodnevno kad mi strah preuzme kontrolu…
Draga Tatjana, nisam sigurna koliko je ovo pesma, pesmica… Nižem reči, pa kud stignem. I potpuno si u pravu, strah je uzrok tog obeshrabrujućeg zla koje, iz najbolje namere, izvire iz roditelja. Šta nam preostaje osim da se borimo…?
Blago tvojoj deci :-)…
Eh, mi to vežbamo, trudimo se da stvorimo naviku. I to se ne setimo uvek. Da li se trud računa? 🙂
I deca jednog dana postanu roditelji. Ono što smo mi tražili u svojim roditeljima,sada neko traži od nas. Dobro ćemo prenositi, loše ćemo zaboraviti. Sve je to normalan životni ciklus.
Iskreno se nadam da će i moja deca oprostiti naše slabosti, nesigurnosti i strahove. Valjda ljubav gura u prvi plan dobre stvari. 🙂
Uvek, razumevanje mora da pobedi 🙂
🙂
Moj muž i ja smo tako vaspitavali decu, pa sad uživamo u rezultatima. Međutim, kada su njihovi drugari u pitanju, vrlo često nailaze na problem; jer su suviše samostalni, suviše prirodni, suviše daleko od dece “helikopter mama”. Njima je ok, ali ih, zajedno sa mnom, okolina ne prihvata kako bi trebala. Samo, ne damo se mi…
Nadam se da razumeš…
Mislim da razumem. Mi za sada imamo sreće, baš smo okruženi nekim divnim ljudima. Nadam se da će tako i ostati. Širimo dobre vibracije, pa kako nas ko razume, na kraju, nije ni važno. Mi jedva čekamo da vas upoznamo. <3
spasicemo svet
🙂
Draga Letnje igraliste,
iz teksta izviru ljubav, toplina i vidi se da drzite do istinskih vrijednosti. Divno je sto znate drzati do bitnog, a otpustiti nebitno. Vjera u dijete je neminovna, ako zelimo odgojiti zdrave, psihicki stabilne i autenticne mlade ljude koji ce postati. Rahela
Draga Rahela, ne znamo, ali trudimo se, spasavamo se. Hvala ti! 🙂
Divan, predivan tekst! Svet će biti bolje mesto zbog ovakvih ljudi, malih i velikih.
Hvala ti što ovako divno pišeš.
Hvala tebi na tvom predivnom pisanju. Da znaš samo koliko puta sam se utešila i motivisala posetivši vas, divne ljude, divne duše. Hvala vama! <3
Hvala draga Sandra na lijepim i ohrabrujućim riječima <3 Zaboravim, priznajem, često i umjesto da svoje najdraže potičem ja ih plašim baš time “pazi da ne padneš, da se ne udariš, da se ne razboliš”. Ali tvoj tekst je upravo spremljen u omiljene, kao podsjetnik kad “se opet zaboravim” 🙂
Draga Mirna, i meni se isto desi, ali se svaki put ugrizem za jezik. Podsetnici su nam neophodni; zato sam i napisala jedan. Hvala tebi, draga Mirna, što si tu! <3
Sjajno!
Pokušavam i ja da vežbam, ali mi loše ide, neki stavovi su suviše duboko zakopani u podsvest. Čak sam išla i na hipnoterapiju!
No, vidim da su moje ćerke mnogo slobodnije nego što sam ja bila, i to mi je drago, nisam im prenela previše strahova.
Draga Neno, drago mi je da čujem da se borite s tim. Svi imamo nešto i, po sebi vidim, teško se izlazi na kraj sa stavovima i principima na kojima smo odrasli. Čak i kad mislim da sam pobedila, iznenade me kad se pojave baš kad ne bi trebalo. Zato ponavljam u nedogled i u beskraj, da bi sledeća generacija bila slobodnija od nas. Hvala na komentaru!
Imamo slične stavove i slično vaspitavamo decu izgleda. Samo ja nikako da se okanem onog “razbolećeš se”. Stalno joj ponavljam to ako neće da jede, ako stavlja prste u usta, ako izjuri na terasu samo u dukserici. Ali ima vremena, naučiću se 😉
I ja se ujedem za jezik najmanje pet puta dnevno. 😉
Roditelji su najgori proroci svojoj deci. Dobro je da su lažni i da se ta proročanstva ne ispunjavaju. Verovatno što mislimo pozitivno. I dajemo ljubav. Svaki dan se ugrizem deset puta za ono što pomislim, a onda ohrabrim sebe i verujem u dete da svaku prepreku s lakoćom premosti. Podsetila si me da i danas tako nastavim. Hvala.
Baš tako, ne smem ni da pomislim šta bih bila danas da su se svi strahovi mojih roditelja ostvarili. 😀 Istina je da svako od nas ima beskrajan potencijal, a da su strahovi kao prepreke na putu do njihovog ispunjenja. Hvala tebi!