Hej Duška sanjala sam te jutros
prvo sam vozila auto
bio je mrak i bile su uske ulice
i ja sam vozila vozila vozila
dok se nisam umorila
a onda su došle boje
jarke žute iskričave
kao jutro koje je stiglo
bez mene bez tebe Continue reading
Bila si na onoj verandi kod ulaza u kuću
kad smo stigli na sahranu
evo kao sad da te gledam
nosila si crveno-belu haljinicu
ni sedam godina nisi imala
i sunce je sijalo pravo u tebe
kosa ti je blještala Continue reading
Prvi je na potiljku
tamo gde nikako ne smeš pasti
na potiljku je
meka bela koža
pukla pod oštrom betonskom ivicom
da pusti nebo
unutra. Continue reading
cveće i bes
decu i hleb
snove i patnju
balone i ljutnju
modrice i minđuše
potomke i pretke
olovke i motike Continue reading
Leto se prostrlo iza mene
kao narandžasti plašt
sunce je prešlo današnju putanju
i širi mi posustajuće zrake
u zagrljaj
umorni smo
leto od trajanja
sunce od sijanja
ja od ponavljanja
ali kad se popnem na bicikl
baš u ovom času
svaki tračak slabosti nestaje Continue reading
Kad kreneš Valtos plažom ka Sarakiniku, prođeš uspavane ribarske čamce, ljude i metež, uputiš se uskom, prašnjavom stazom, pored belih i roze lijandera, lovorovih žbunova i starih maslinovih stabala, prođeš ruševine manastira i par kuća, sa leve strane, pući će ti pogled na more.
Kad ti se oči priviknu na sjaj, povremene nagle bljeskove i plavetnilo, pogledaj desno.
Tu je kuća od belog kamena obučena u puzavice, okupana suncem i pošećerena solju Jonskog mora.
Namiguje retkim tragačima za suncem, nudi im oslonac i hlad sa svoje zadnje strane.
Stoji i žmirka, stoji i čeka, godinama, na nas.
Namiguje retkim tragačima za suncem, nudi im oslonac i hlad sa svoje zadnje strane.
Stoji i žmirka, stoji i čeka, godinama, na nas.
Hajde da otvorimo
kapke i prozore
hajde da pustimo
smokvu i nebo unutra
hajde da dišemo letom
da treperimo lišćem
da svetlimo suncem. Continue reading
Sve što mogu da vidim iz
ovog dela dvorišta kada
podignem glavu je
crno nebo koje pada na mene
i zvezde zvezde zvezde
blistave zvezde ogromne zvezde
jednu do druge
jednu oko druge
jednu ispred druge koje
posmatram dugo
tražim omiljenu i
pamtim njeno mesto da
joj mahnem i sledeće noći. Continue reading
Kad su na radiju javili da je stari umro ti si prohodala
govorila je mama
kad bih ti tražio čašu vode ti si se bunila i pitala zašto baš ti
govorio je tata
hajde da se milimo tako si me zvala na maženje
govorila je mama
uvek si sve radila po svom razmazili smo te
govorio je tata
a ja se sećam da je cela ulica bila moja
da su svi govorili moje ime kad god me mimoiđu
da sam mogla sve Continue reading
Ovo svetlucavo sazvežđe
verovanja ćelija osećanja
utisaka kostiju razmišljanja
ideja vode nadanja
razočaranja krvi strasti
sanjanja mesa pokreta
ovo nepostojano sazvežđe Continue reading
Kupim knjige sa poda
ređam ih po policama
uređujem skripte iz književnosti
dvadesetog veka
zatežem fotelju
pakujem odeću u ormar
kupujem još jednu
čašu za vino
zalivam biljke
da im se listovi podignu
pre no što dođeš Continue reading
Odrasla sam u toplim
narandžastim letnjim jutrima
koja mirišu zeleno
na bosiljak
koja mirišu plavo
na nebo
koja mirišu belo
na mamine šake. Continue reading
Zamisli kako smo pored mora
zaljubljeni
talasi nam sole kožu
nose nas
vraćaju
ponovo odnose
igraju se
a mi prepušteni
punimo oči nebom
udišemo sunce
širimo ruke talasima
spajamo smežurane prste
uranjamo izranjamo
iz mora u snove
iz snova u more.
Zamisli kako smo pored mora
zaljubljeni. Continue reading
Zdravo, Duška!
Duši, Dule, Dudule
Upravo sam usisala tvoju omiljenu prostirku.
Ne miriše više na tebe;
oprala sam je bar pet puta otkad si poslednji put ležala na njoj,
trudila sam se da je ne perem, ali onda su deca prosipala kokice,
curio im je sok, nekad med, svašta im je ispadalo po njoj… pa sam morala.
Trebalo mi je skoro godinu dana da ti napišem pismo, Dule.
Izvini. Continue reading
Jesam li lepa?
Kao pitoma bašta uspavana narandžastim milovanjima sunca
kao srebrena Selena ogrnuta tihom mrklom Njuktom
kao onaj lahorasti deo kože između uha i vrata
kao usnula obala okupana modrim talasima
kao nasumični roj zvezda na belim leđima
kao mreža zelenih reka u beloj nadlanici
kao gizdava šuma pod dubokim nebom
kao topli zid kuće u kojoj si odrasla
kao ljubičasta jagoda na ramenu
kao zajapureno letnje popodne
kao prkosno zeleno proleće
kao neukroćena životinja
kao ustreptalo jutro
kao slučajni susret
kao nabujala reka
kao tiho buđenje
kao prvi sneg
kao osmeh
Lepa si.
Sedele smo na reci
vetar nam je grickao uši
sunce nas je mazilo
po kosi obrazima
reka je lepa rekle smo
reka je plava plavetna
plavlja plavetnija
nego što smo je ikad videle Continue reading
Kad ispružiš ruke
primiš me
u zagrljaj
ja zaronim
između tvojih ramena
i hiljade šarenih riba
proleće mi
kroz stomak
kroz grlo
kroz grudi
golicaju mi prste
lepršavim perajima
izleću iz tebe u mene
uleću iz mene u tebe
mešaju nam krv
vežu nas venama
prekrajaju nam tkiva
spajaju nam kosti
hiljade šarenih riba
pune nam oči
miluju nam obraze
vežu nam prste
hiljade šarenih riba
ti i ja smo okean
kad me zagrliš.
ko si bila
pre nego što si prodala svoje vreme
za hleb, za krov, za stabilnost, za sigurnost
za budućnost?
ko si
kad nisi na rasporedu
kad ne juriš sate
kad te niko ne gleda? Continue reading
Treba da budeš odrasla osoba
i da kažeš nema veze
vratićeš se
ili doći ćeš opet
na proleće
da li se vraćaš
ili dolaziš Continue reading
u trećem razredu sam napisala
malu zbirku pesama bez naslova
u velikoj narandžastoj svesci
i odnela je učiteljici
posle nikome nisam govorila o tome
jer mi se činilo neskromno
pisati pesme dok ljudi umiru
oduvek sam mislila da ću pisati pesme Continue reading
tvoje ruke, tvoje šake
na našem prvom sastanku
tvoj osmeh koji izranja iz jakne
dok me čekaš posle posla
zvuk tvojih koraka
u mojoj sobi
kako smo pekli kestenje
na malom rešou
kako je puckalo
kako je mirisalo
u jesenjoj večeri
tvoju kosu i meki pogled
crveno-belu majicu na pruge
ruke u džepovima
dok me čekaš na stanici
Летње игралиште by Сандра Ђурић-Милинов је лиценцирано под условима лиценцеCreative Commons Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија.