Letnja deca u snežnoj bajci

ALT: "letnja deca u sneznoj bajci"

Jedna divna osoba rekla mi je jednom davno da smo on i ja dve duše koje su se davno ugledale i čekale jedna na drugu da se spoje; da smo se, ugledavši se preko kosmičkih prostranstava, čekali vekovima, milenijumima; da smo žudno grabili jedno ka drugom svetlosnim godinama. Gledala sam tada tu prijateljicu molećivim pogledom, sabirajući svoje misli na jednu gomilu i prisećajući se da ja jesam romantična duša i da volim sudbonosne događaje i ljubavi i poglede i drhtaje zbog kojih se ostaje bez daha i umire, ali… samo u knjigama, pričama, pesmama koje bih kasnije, pogleda zamagljenog od osećanja, suza i uzdaha, prepričavala.

Moje srce bi verovatno imalo ritam one ravne linije posle neuspešne operacije da ga nisam uvek vežbala za jaka osećanja. Koliko puta samo nisam uspevala i još uvek ne uspevam da suzdržim suze i smeh na ulici, u autobusu, u liftu, okružena ljudima, prilikom ozbiljnih razgovora, posle urnebesne šale, čak i kada to prisutnima više nema nikakvog smisla i jedino čemu se još smeju sam ja i moj suludi smeh. Ili suze.
I sada se nekih ljudi i događaja sećam po tome koliko sam suza isplakala ili koliko sam se smejala u vezi sa njima. Razgovori sa starim prijateljima često počinju sa: „Sećaš li se koliko smo se smejali…“ ili „Sećaš se koliko je bila tužna…“ Sve su osećanja. Sve su vibracije u vazduhu, niti koje me spajaju sa ljudima koje volim.

On je ritam svega što sam ikad osećala doveo do još jednog novog, višeg nivoa.
Pre njega, imala sam plan, onaj koji se piše velikim slovima, a koji uopšte više nije bio važan pošto sam ga prepoznala. Njegovu dušu. I oči. Baš te oči, vesele.
I šake u kojima su se moje gubile.
Sećam se kako sam mislila, kad sam ga upoznala, kako ima pravu boju i oblik obrva i kako se savršeno njegov ten uklapa sa njima, kako mu koža miriše baš kako sam mislila da će, kako svaka njegova rečenica govori ono što ja mislim.
Prepoznali smo se. I razdvojili. I ponovo pronašli. Trčali smo sa jednog na drugi kraj sveta, jer te daljine nisu ništa u odnosu na ona kosmička prostranstva koja smo već prevalili.

Sutra je osam godina od tog staklenog decembarskog jutra kada smo, držeći se za ruke, želeli svima da objavimo da smo se pronašli jednom zauvek. Sutra je osam godina od trenutka kad sam rešila da uvek dišem onako kako sam počela kad sam ga prepoznala – slobodno, bez pauza, bez opreza, bez rezerve.

On, u crnom kaputu i sa kravatom oko vrata. Ja, u haljini u kojoj sam ličila na pčelu i sa rol kragnom koja je trebalo da me štiti od minusa. Nas dvoje, skoro nevidljivi, u hladno, stakleno decembarsko jutro. Letnja deca u snežnoj bajci, na stazi za koju ne znaju kuda ih vodi.

Sutra je osam godina od kako sam rešila da moj život neće biti samo moj, od trenutka kada sam sa žudnjom zagrlila neizvesnosti i sve ono što sam sanjala da je moguće, od kad sam shvatila da pravljenje planova ima više smisla s njim, da je on obogaćenje svega što sam ikada uradila i što jesam. Bez ikakve zadrške i kontrolisanja, otvorenog uma i srca, sa pregršt neiscrtanih mapa, strategija i planova u rukama, znala sam da je on ta duša koju sam pre hiljadu života ugledala.

Jedno pored drugog, i dalje se prepoznajemo na letnjem nebu, u zimskim maglama, kroz prolećne krošnje. Prepoznajemo se u smehu dva nova bića, u iskrama u njihovim očima. Naši koraci vode njihove snežnim stazama, kroz sazvežđa, kroz oblake, kroz živote.

Mislim da ćemo ovako, zajedno, postojati zauvek.
Foto: George Maier, Montreal 2008.

39 Comments

Оставите одговор