Leto za pamćenje

Kada sam ja bila dete, leto je počinjalo oko 20. juna, čim bih se vratila iz škole, ostavila udžbenike i izvadila svih deset knjiga školske lektire za narednu školsku godinu. Leto je značilo beskrajne jurnjave dvorištem i ulicom, vožnje biciklima i po suncu i po pljuskovima (Setiće se moja rođaka odlično jedne takve, sa točkovima bicikala potpuno zagnjurenim u blato, zato što smo baš pred pljusak odlučile da istražujemo nove staze.), večernje logorske vatre, sladoled za doručak, ručak i večeru, mamine povike da se vratimo kući pre mraka…

DSC_0008

Leta ovih dana, ovih godina, kao i sam život, izgledaju nekako… ne znam… zauzeto. Svi smo na rasporedu, i to poprilično tesnom. Iako ni suprug ni ja nemamo tipične poslove, opet smo nekako uspeli da popunimo svaki minut u 24 sata koji su nam na raspolaganju. I mišicama smo, naravno, smislili gomilu aktivnosti kojima bi trebalo da se bave i ako bilo koju propustimo, loši smo roditelji, rezonujemo.

A šta ako odlučimo da vratimo ono leto naših detinjstava, i za nas i za mišice? Šta ako odlučimo da ova dva naredna meseca nećemo žuriti? Šta ako vratimo malo magije, ako zažmurimo na crno ispod nokta, ako dozvolimo sladoled za večeru i čitav dan proveden u parku bez griže savesti? Da ovo leto bude pravo, leto uživo, kakvo mi nedostaje već, čini mi se, čitavog života?

Želim da mišice dožive divne stvari ovog leta i da ih ne zaborave.

imageedit_5_9239436432 – Kada se probude, mogu da budu same u dnevnoj sobi dok se mama i tata  izležavaju. Mogu  da pojedu samo po bananu dok mi ne ustanemo. I da puste crtaće,  ukoliko baš to žele.

– Ako negde krenemo, ne moramo tamo i da stignemo, ukoliko nešto interesantno  počne da  se dešava na samom putu. Radost je u putu, ne u cilju. Radost je dan bez  agende.

– Kada izađemo u park, nećemo nositi igračke. Grančice, trava i kamenčići mogu  biti sasvim dovoljni za igru i maštanje.

– Napravićemo piknik.

– Spavaćemo popodne. Svo četvoro.

– Uvek ćemo jedni drugima na svako pitanje odgovarati sa da. Da li možemo još da  ostanemo u parku? Da. Hoćeš li da mi pročitaš Snežnu kraljicu od 50 strana  pred  spavanje? Da

– Izbacićemo pravila. Ovog leta mišice ne moraju u 8 u krevet, pa ni u 9. Ran odlazak na počinak je precenjen. Da vidimo koliko ćemo nas dvoje izdržati.

– Smišljaćemo samo naše priče.DSC_0055

– Smišljaćemo samo naše igre.

– Brčkaćemo se u kadi.

– Posmatraćemo zalaske sunca, brojaćemo zaludno zvezde.

– Možda i pokisnemo.

– Možda ispunimo neki san koji već dugo sanjamo.

– Vratićemo se jednostavnom i lakom, jer je leto upravo takvo. Doručak na  terasi,    činija sladoleda, limunada sa lavandom, cveće na terasi, škiljenje na  suncu, šetnja  u  sumrak, beskrajni razgovori.

– Dovešćemo prioritete u red.

– I bićemo prisutni svakog trenutka, jer, iskreno, gde je bolje nego ovde i sada?
Ovaj život, ovo leto, više su nego dovoljni.

 

 

15 Comments

  1. I ja se sa radoscu secan svog detinjstva. I pitam se da li ce i mojoj bebi za nekoliko godina biti tako lepo i interesantno. Stalno napolju, u kamencicima i grancicama, igranje sa drugom decom dok se ne umorimo. To su bili dani…

    • Jesu. Ja sebe hvatam kako, uz mišice, sve češće i češće razmišljam o tome i pokušavam da ono što mislim da one treba da dožive prilagodim postojećim uslovima. Sva sreća, pa smo okruženi parkićima. Mada bih volela da pobegnemo preko leta u selo i da zaboravimo na sve ostalo. 🙂

Оставите одговор