Perspektiva

Ponekad ne mogu da zaspim dugo u noć zato što pokušavam da završim bar deo obaveza koji se gomila nezaustavljivo. Ne volim sve da ih ostavljam za jutro, a i znam da ću nemirno spavati u tom slučaju. Ujutru se budim umorna.

Ponekad mišice pričaju i pevaju u snu.
Ponekad kašlju.
U oba slučaja ja ne spavam.

Ponekad Duška štuca i cvili u snu; kopa šapama po parketu, jureći svog psećeg jednoroga.
Ni tada ne spavam.

Ponekad komšije ostanu dugo na platou ispod našeg prozora; šale se, smeju, pevaju.
Ni tada ne spavam.

Ponekad se probudim tmurna, mračna, namrštena, sa čitavim svetom na svojim leđima, samo da bih otkrila da je već pet prljavih tanjira, kao i aparat za kafu – u sudoperi. Čekaju na mene.

Ponekad se probudim i shvatim da se jedna tura veša još uvek suši na žici, a da je druga već napunila veš mašinu.

Ponekad pomislim da sam završila sve obaveze i isplaniram kafu, knjigu, film, maženje, igru… samo da bih otkrila da me nova obaveza čeka i da svetli kao ovaj kursor na ekranu… čeka moj korak, znak, mig.

Ponekad se osećam kao pas koji juri svoj rep, ne shvatajući da ga nikad neće stići. Usput se smenjuju kiše, snegovi, oblaci, vetrovi, zelenila i šarenila, a ja, zabavljena jurenjem sopstvenog repa, osećam samo da mi se vrti u glavi.

Ipak…

Najčešće, srećna sam zbog svih svojih obaveza. Osećam da učim i da rastem kroz njih. A to nema cenu. Mogla bih samo još da naučim da ne jurim bezglavo svoj rep u tom procesu.

Zahvalna sam za Duškine pametne oči koje me opominju da to bezglavo jurenje za sopstveni repom nema smisla… da je uzaludno… da u toj brzini nema radosti.

Radosna sam i zahvalna što imam decu koja me bude noću. Da nije njihovih kašljanja, pevanja, mljackanja, vikanja, srkanja, sricanja, da nije njihovog smeha, njihovih prenemaganja, da nije lepeta njihovih krila, ovaj dom, ovaj život ne bi bio isti. Ja ne bih bila ista. Mi ne bismo bili to što jesmo. Nespavanje je najmanja cena za ovoliku lepotu i smisao.

Zahvalna sam za toplu večeru kojom smo, sedeći svo četvoro za stolom, smejući se i nudeći poslednje parče hrane jedni drugima, isprljali sudove. Zahvalna sam za toplu vodu i za kafu kojom se sladim svakog jutra.

Zahvalna sam za gomile prljavog veša. Smešim se ka gomili koja se suši na terasi. Kad se osuši, ja udišem miris njihovih majica do iznemoglosti, znajući da jednog dana neću ja biti ta koja će brinuti o tome šta će one sutra obući. Povlašćena sam. Ukazana mi je čast. I ja sam zahvalna.

Setim se ponekad da sam srećna što imam krov nad glavom, grejanje u sred zime i veliki krevet koji može da primi ova tri neverovatna bića koja zovem svojim. I mene zajedno sa njima.

Zahvalna sam za ovu ruku koju mi mišica pruža sa druge strane stola. Srećna sam što mi se smeši bez nekog posebnog razloga, što me se setila u sred svoje igre i što je došla da me pomazi.

Nisu svi dani takvi, ali ponekad se setim da zastanem, da udahnem, da promenim perspektivu.

Ponekad uspem da u neredu pronađem smirenje i u prostom, podrazumevanom buđenju u rano jutro – zahvalnost.

ALT: "perspektiva"

ALT: "perspektiva"

18 Comments

  1. Uf, nije u bolje vrijeme mogla stići tvoja poruka 🙂 i sama se zadnjih dana osjećam iscrpljeno, dijete prehlađeno, ne spava, kašlje, ja hodam kao zombi. A zapravo to nije ništa, najobičnija prehlada.
    I večeras neka stoji i suđe, i veš, neka sobe ostanu do jutra nepospremljene, baš će tako biti! Hvala za lijepe riječi, zahvalna sam, i te kako 🙂

    • Da, potpuno je neverovatno kako nas običan kašalj može izbaciti iz ravnoteže i koliko možemo brinuti zbog stvari koje smo, kada smo same bile male i kada su se nama dešavale, doživljavale kao obične stvari. Verovatno ne bismo da smo znale kako su se tada osećali naši roditelji. Ima toliko toga zbog čega treba da budemo zahvalni. Želim vam brz oporavak i da se uskoro naspavaš! <3

  2. Češce promeni perspektivu. Ti si predivna i takva treba i da ostaneš. Sa godinama shvatiš da prašina ne boli, ni neopeglan veš, ni dečji nered u kući. A umor zna da boli. O kako vreme brzo prolazi! Hvataj ga, zaustavljaj sa svih četiri pari ruku!

  3. Pingback: Perspektiva | roditelji.me

  4. Ranije sam posle svakog sređivanja, sanjala o tome da kliknem „save“ dugme, ali vremenom se sve manje opterećujem kućnim poslovima, shvatajući vrednosti u tim malim prljavim čarapama koje su bačene pored kreveta, punoj mašini sudova koje treba poređati na police uz pomoć malog bića koji me sapliće u kuhinji i blatnjavim čizmicama koje me čekaju, u kasnim satima, pre samog odlaska na spavanje, da bi mogle da se osuše za ujutru. Pas koji juri svoj rep – isto mislim 😉

    • Uvek novi talasi ljubavi i dogodovštine nas podsećaju da ovo što se sad čine kao dani mrmota neće uvek tako izgledati. Bojim se, kako se svog detinjstva sećam, tako ću se sećati i njihovog. I želeću da im operem blatnjave čizme, a one mi neće dozvoliti. 🙂 Žao mi je tog vremena provedenog u jurnjavi. I drago mi je što se razumemo. 🙂

  5. Ja se pretvorim u pravo zvocalo kada je u kući nered. Posebno sam nezgodna subotom ujutru kada shvatim da će mi dan otići u sređivanju i pranju i da ću kad to sve završim morati sve iznova, jer dok ja dođem do kraja oni su već razmontirali ono što sam na početku sredila. A sudovima nikad kraja. Gledala sam mašine za pranje sudova i iskreno mislim da ni jedna ne bi pokrpila moje potrebe jer vikendom dođem i do broja pet sudopera punih sudova.
    I onda se tek sutradan vratim u normalu i promenim perspektivu koja je slična ovoj tvojoj. I pitam se što sam šizela i bila nervozna kad se na kraju sve sredi. Bitno je da promenimo perspektivu. Žao mi je onih koji to retko rade.

    • E baš je tako. Sa mašinama za suđe pogotovo. Mi imamo jednu koju i ne koristimo iz istog razloga. A ja sam od skoro počela da čuvam vikende od preteranog kuvanja i pranja – trudim se da sve od obaveza završim do podneva i tako nam ostane čitavo popodne i veče. Ipak, suvišno je reći da ovo ne uspeva uvek. 🙂

  6. Jao,kako lijepo izražavaš moje osjećaje, moje stanje uma i tijela. Tako dobro ni sama ne znam reći, a upravo se tako osjećam. Ti si čudo jedno veliko. Cmok cmok!!!

Оставите одговор