Pozovi me, povedi me

ALT: „Šta njima treba”

Otvori vrata koja nas dele od vazduha i pozovi me napolje.
Pozovi me u osunčane, letnje dane.
Pozovi me u sanjivu mesečinu.
Pozovi me u maglena jutra.
Povedi me u susret vetrovima
šumama
stazama.

 

Ne pokušavaj da izlečiš dosadu koja plete mrežu oko mojih dana.

 

Nemoj misliti da je „biti zauzet” sve na svetu
da je potrebno „uticati” za moje dobro.
Nisu mi potrebne lekcije
aktivnosti
organizovano
školsko
ništa.

 

Pusti me da budem slobodna još malo
da mislim da reči mogu da menjaju živote
da verujem da bezbroj i beskraj postoje
da mi brojevi liče na ljude
da svaki ples plešem savršeno
pevam besprekorno
da mi sve bude slatko
onako kako nikada više neće.

 

Želim da lutam
besciljno
da istražujem
po kiši
snegu
suncu

 

da gledam vile kako plešu u izmaglici.

 

Daj mi vremena za igre bez pravila.
Daj mi prostora da trčim bosa po rosi.

 

Pruži mi detinjstvo oslobođeno stega kako bih postala osoba koja treba da budem.

 

Nemoj mi kupovati igračke.
Jedino izobilje koje je meni potrebno
je izobilje smeha
snova
maštanja
nežnosti.

 

Neka ovo leto bude posebno.
Isključi monitor.
Isključi telefon.
Zaboravi na stvari
koje neće biti važne za tri dana.
Gledaj me dugo.
I u mene se uključi.
Pridruži se mojoj igri.

 

Ne budi tako „odrasla”.
I ovo detinjstvo će ti proleteti.

 

Budi sa mnom.
Samo… budi.
Jednostavno.
Bez opterećenja.
Bez cilja.
Bez smisla i svrhe.

 

U redu je samo – biti.
U redu je samo – voleti.
Bez kontrole
bez straha
bez strepnje.

 

Pozovi me.
Povedi me.
Smej se i trči sa mnom.
Neka nam se niz laktove sliva slatki sok bresaka.
Neka nam se pesak uvuče u postelju.
Neka su nam ruke plave od flomastera.
I neka nas nije briga.

 

Deli sa mnom ove galopirajuće dane našeg detinjstva.

 

ALT: „Pozovi me, povedi me”

 

nadi2

 

ALT: „Pozovi me, povedi me”

8 Comments

    • Draga Majska, istina je da su Mišice juče bile na izletu, ali bez mene. Ja sam, kao i svakog drugog radnog dana, sedela za kompjuterom, radila i razmišljala o tome kako ja vrlo retko sa njima idem u avanture, iako se trudim da ostvarim taj priželjkivan savršeni balans između posla, porodice i sebe. Prosto vidim da rastu kao iz vode i znam da nas sledeće godine već čeka škola i… skupi mi se nešto u grlu, srcu i svakom zglobu. Mišice i sva deca zaslužuju mnogo više od misli.
      Hvala ti što si tu. <3

Оставите одговор