Dođu dani u kojima svoj život sagledavaš kao savršenu celinu; kada je svaki potez, svaki korak – logičan;
kada ti je potpuno jasno zašto si ovde i sada; kada ni budućnost više nije u izmaglici.
Tih dana, život buja od smisla; svakodnevica cveta; snovi te umiruju.
Tih dana, porodicom objašnjavaš sebe.
Jer, ti si tu – gde si se najviše dao, gde su ti misli neprestano, ma gde bio, ma šta radio.
Imati porodicu znači imati s kim da se zagnjuriš ispod ćebeta i brojiš šare na njemu. Onako, iz dosade i druženja radi.
Imati porodicu znači razmišljati o prošlosti i opsesivno kreirati budućnost.
Imati porodicu znači planirati dane i vikende, a onda se naljutiti i odbijati da planiraš bilo šta, jer planovi obično ne uspevaju – neko će zaspati; neko će se prejesti; neko će zaboraviti.
Planovi su, uostalom, za početnike; za one sa naivnim osmesima i velikim stomacima; za one blažene, koji uzbuđeno i ništa ne sluteći, hrle u porodilište.
Imati porodicu znači imati nekoga ko će ti ukazati na svaku grešku… i proglasiti te krivcem s vremena na vreme.
Imati porodicu znači imati nekoga u čijim očima nikad ne praviš greške i nikada nisi ti taj ko je odgovoran.
Imati porodicu znači imati nekoga ko će te saslušati, brižno staviti tvoju šaku u njegovu, ko će te zagrliti i onda kad vidi da sledi provala iz tvojih očiju, srca, pluća i stomaka, iz celog bića.
Tada moj život buja od smisla.
Neko ko ne ignoriše tvoju bol, tvoju radost, tvoje sumnje – on je porodica.
Neko ko se smeje kad se i ti smeješ, iako ne zna zbog čega – on je porodica.
Onaj ko te čeka ispred vrata slušaonice nervozno marširajući i lupkajući petama po hodniku fakulteta čekajući da završiš ispit – on je porodica.
Onaj ko ti donese činiju supe u krevet, ko ti izmasira stopala i kaže ti uverljivo da ćeš već sutra biti dobro – on je porodica.
Onaj ko te gleda u oči kao da te gleda u dušu, ko ti kaže da te voli, ko se s tobom smeje i plače i daje bezrezervno – on je porodica.
Onaj ko ti za rođendan kupi bicikl, knjigu, haljinu, čokoladnu tortu, sladoled, ko ti napiše pesmu i u njoj ti kaže da zbog tebe leti i diše – on je porodica.
Onaj ko osmisli filmski maraton samo za tebe – on je porodica.
Onaj ko je fin sa tvojim roditeljima i ko ih brani od tebe – on je porodica.
Onaj ko s tobom smišlja imena za neku buduću decu, za raspored u nekoj budućoj kući, ko te pita koliku bi terasu želela i pita da li želiš psa ili mačku – on je porodica.
Onaj ko te ne pita, jer je neke stvari već sam prokljuvio – on je porodica.
Onaj ko te podseti na zakazani odlazak kod zubara, onaj s kim se preslišavaš za ispite, s kim razgovaraš o besmislicama i o smrtno i životno važnim stvarima do duboko u noć – on je porodica.
Onaj ko gleda s tobom filmove koje samo ti voliš i klima glavom na tvoja oduševljavanja – on je porodica.
Onaj ko te i ne posmatrajući zna kad ćeš zaplakati, kad ćeš se raznežiti, kad ćeš se ražestiti – on je porodica.
Imati porodicu znači, ma šta bilo, imati beskraj podrške, prijatelje koji te vole jer su s tobom, jer te poznaju… u dušu i u detalje.
Imati porodicu znači uvek imati nekog da se smeje kad praviš budalu od sebe, nekog koga možeš da uhvatiš za ruku i potrčiš bez prethodne najave.
Imati porodicu znači imati nekoga ko će ti iskreno reći da pišeš kao da si na samrti.
Imati porodicu znači imati nekoga ko će te vikendom poštedeti i pustiti da spavaš do 10.
Imati porodicu znači imati nekoga s kim ćeš se posvađati, pomiriti, prepirati, smejati, plakati i uvek se ponovo raznežiti preko svake mere.
Tada moj život buja od smisla.
Onaj ko te grli svakog jutra, ko te ljubi svake večeri – on je porodica.
Onaj ko ti traži da mu miluješ i ljubiš čelo, ko ti miriše nadlanicu, ko zahteva milion i jednu besmislicu pred spavanje, ko te redovno pita koliko ga voliš i šta ima za večeru – on je porodica.
Onaj ko te dovodi do granice, do ludila, ko te tera da uvek iznova otkrivaš sebe i kao divnu i kao najužasniju osobu na svetu – on je porodica.
Onaj ko te grli kao da mu je poslednje, ko plače od sreće kad te ugleda posle malo duže razdvojenosti, ko ti se prepušta bez zadrške i veruje i telom i umom – on je porodica.
Onaj ko se svaki put zatrči i padne ti u zagrljaj kao da te nije video godinu dana, a nedostajao si mu svake sekunde – on je porodica.
Onaj ko ima beskrajno mnogo zahteva, molbi i prevelika očekivanja od tebe – on je porodica.
Onaj ko je siguran u tebe, kome si stena i luka, ko ti je sidro i svetionik – on je porodica.
Iako haotičan i nepredvidiv i tako bolno daleko od savršenstva za koje više nisam sigurna da želim, dok mi se lepi za prste, za đonove cipela i vuče me na sve strane, uglavnom suprotne, bez mogućnosti da ga kropujem, provučem kroz filter i ublažim kontraste, moj život buja od smisla, od ljubavi, od smeha i suza.
Nema veze što je nemoguće uhvatiti zvezdu padalicu i što ćemo porazbijati noseve jureći belog zeca.
Ovaj život jeste savršena celina, ostvarenje plana za koji nisam znala ni da postoji.
I wouldn’t have it any other way.
Opet … jako lijepo <3
Mnogo hvala! 🙂
Savrsen, savrsen tekst, dodje mi da ga odstampam i uramim, potpisujem svaku recenicu! <3
Volimo što smo nesavršeni. Hvala ti mnogo, draga Mirjana! 🙂
Ne verujem ti ništa 🙂 Samo te volim i i hvala ti što me razvališ svaki put tom lepotom kojom zračiš.
😀 Samo bih ti srca sad slala. I zagrljaje. Da znaš.
Keep that life balance and roll… <3
Hvala ti! Hoću! 🙂 <3
Tako lijepo znaš opisati naše nesavršenstvo, opravdati naše nedostatke, loše trenutke <3 Uvijek se osjećam važno kad pročitam tvoje tekstove, znam da svugdje ima mama, žena poput mene, i da smo unatoč nesavršenosti- savršene za naše najdraže (a više mi ni ne treba 🙂 )
Slažem se s tobom, draga Mirna, u potpunosti, i još dodajem da je jako važno koliko nam je ta nesavršenost (odnosno savršenost) nevažna. Kad se oslobodiš nekih slika o idealnoj porodici, o idealnom suprugu, idealnoj deci i idealnoj sebi, život postane mnogo lepši. Hvala ti! 🙂
…Када живот буја од ЛЕПОТЕ!
Сјајан текст!
Поздрав за Летње игралиште!
Divni ste, Stanimire. Hvala! 🙂
Predivno 🙂
Hvala! 🙂
I mi koji volimo da te čitam i s radošću ulećemo na tvoje postove smo, onda, tvoja porodica! <3
Nego šta ste, draga Majska! Mislim da bih svakoga od vas zagrlila čim bismo se sreli. Toliko je još samo ostalo. 🙂
🙂 divota! I ja sve vas 🙂 draga porodico!
Joooj, ovaj tekst! <3 <3 <3
uh.mrnjao.jeh.ah.zanosnooo
😀 Hvala ti!
🙂 <3
Draga Sandra, ti jesi za uramljivanje… tako jasno objašnjenje šta je to što je bitno. Najbitnije… <3
Hvala ti za divnu reč i razumevanje! 🙂 <3
Ovo ću na print pa da delim po kućama uz čokoladu i kafu 😉 A za mene ću u biblioteku, među knjige.
Divna si! Hvala ti! 🙂
Nirvana, ali prava, ako je ostvarena, a ja verujem iz sve snage da jeste.
Prelepo, nežno, toplo, vetar u leđa za mnoge koji su posustali….divno 🙂
Draga Olja, hvala Vam na lepim rečima! 🙂 Nisam sigurna da je ovo nirvana, s obzirom da imamo svakakve dane, i dobre i loše, a uvek, baš uvek nesavršene. Bez obzira na sve to, trudimo se da na kraju svakog dana smirimo bure i nikad, nikad ne propuštamo poljupce i ono “volim te najviše na svetu”pred spavanje. Znamo da nismo savršeni i da nirvani možemo samo da stremimo.
Porodica je po/najpre onaj ko tako divno oseca sta je porodica. Jednostavno zasluzujes da ti zivot buja od smisla, eto!
O, Lunjo, hvala ti! 🙂 <3
nja. to se ja slažem, pekmezasto
Hvala ti mnoogo! <3