Danas sam probudila jutro
protegla zlatne zrake preko neba
poređala oblake kao obaveze
i postavila sunce u centar.
Danas sam protresla grane
i doterala krošnje
pevušeći im o dubini sanjanja
o slatkoći obamrlosti
o čaroliji promene
o snazi neodustajanja
i lepoti neznanja.
Disala sam nebo
plavo
nežno
žuto crveno bakarno
vlažno.
Page 3 of 8
leto je retko kada zvuk udaranja morskih talasa o stene
ćešće je zvuk kotrljanja točkova tvog bicikla do kutka na reci gde se kupa društvo
leto je retko kada ispijanje koktela u baru na plaži
češće je potraga za slatkom lubenicom i pljuckanje koštica dok se slast sliva u stomak Continue reading
Planovi, mogući scenariji, mogućnosti, čekanja, beskrajna čekanja…
Kako se živi u neizvesnosti?
Kako da živiš u nepoznatom? Continue reading
Jedna od važnijih stvari za mene uvek je bila sigurnost. Od maminih zagrljaja, mekote i njenog glasa, do olakšanja što sunce uvek isto izlazi i zalazi. Volela sam predvidljivost svojih dana i slobodu i prostor koju su mi davali. Bez obzira šta sam radila, mogla sam da računam na glasove koji su me okruživali, ruke koje su me prihvatale i na novi dan, isti, a drugačiji onoliko koliko sam ja to htela. Iz te dečje uljuljkanosti budili su me povremeni padovi i nepredviđene reakcije koje sam prihvatala kao anomalije u sistemu, kao gličeve u mojoj savršenoj realnosti. Continue reading
nemoj da se šališ, Leto
ne šali se, ozbiljno ti kažem
tako ti zelenih krošnji
i šarenih ptica na granama
tako ti bosih stopala
radosne cike po parkovima
igre senki na zidovima
raspusta u tvoje ime
i najdužeg dana Continue reading
Drvenu kutiju, punu kamenčića, napuštenih kućica puževa, ljuski, liski, školjki, žirova, starih maminih ogrlica, koju sam zakopala ispod starog oraha, zvala sam vilinsko blago. Sedela sam, oslonjena uz toplo, debelo stablo, pažljivo razvrstavala svoje blago i posmatrala smenjivanje zelenog i plavog iznad sebe. Imala sam pet godina. Moje vesele letnje haljine, neuredne, često nakrivo isečene šiške, šarene seoske kuće u nepreglednoj ravnici, letnji pljuskovi i blejanje ovaca, postojali su kao pogled kroz prozor, kao prostor u koji bih odlučila, u koji bih poželela da se vratim. I ponovo postanem ono što drugi vide u meni. Continue reading
Sve što si uradila juče je dovoljno.
I dovoljno dobro.
Ni manje
ni više
od koliko je trebalo.
Sve što ćeš danas uraditi
je taman.
Sve što danas nećeš uraditi
nije ni trebalo da bude završeno.
Ne plaši se.
Dovoljno je. Continue reading
Na mojoj desnoj nozi, na mestu gde kamenjar kolena prestaje i dolina butine počinje,
nalazi se beleg, duguljast, svetlobraon boje.
Nana je govorila da liči na grozd, a mene je uvek podsećao na lozu, možda vinovu.
Na levoj strani mog struka,
na mestu gde se pridržavam kad se umorim, naljutim, smejem iz sveg glasa ili zadišem,
nalazi se beleg, širok kao raširena dečja šaka, nalik bezbrojnim bobicama.
U njemu sam oduvek videla puzavicu okićenu roze zvončićima. Continue reading
Miriše divlji bagrem, kaže tata.
Stoji na uzvišici iznad naše bašte
udiše duboko
sklopljenih očiju
osmeha punog nade.
Medan je kad miriše ovako, naslućuje. Continue reading
Za tebe, kad odrasteš
Za dane
Koji kratko traju
Koji se ne daju tvojim moranjima, htenjima, željama
Koji svojeglavo grabe dalje
Za užurbana jutra
Za poljupce u letu
Za sve sate koji će ti proći kao sekunde Continue reading
svakog jutra zaboravljam
posmatram slike koje oživljavaju
kao film
kao izložba
performans
novi dan se izdiže
krupnim koracima iznad grada Continue reading
dođi
i nemoj da se ljutiš
jer nije važno
ono što je prošlo
jer nije važno
tamo gde nismo bili
jer nije važno
ono što se nije dogodilo
danas je sunce
danas razvigor peva
i mi osećamo nešto
čemu ne znamo ime Continue reading
U septembru 2017. kada je moja starija ćerka krenula u prvi razred, rekla sam da poslu od kuće. Zapravo, godinama pre toga radila sam od kuće, ali sada je postalo ozbiljnije. Spremna za više, za mnogo, za najviše, rekla sam ”da” poslu gde su moje smene skoro tri godine bile duže od dvanaest sati, gotovo stopljene jedna s drugom.
U septembru 2017. kada je moja starija ćerka krenula u prvi razred, stavila sam ostatak života na čekanje, nesigurna u to šta zapravo činim i sela na stolicu sa koje sam ustala pre petnaestak dana, bolne kičme, mutne glave, pitajući se ko sam i imam li još dovoljno vremena da prokljuvim šta želim. Jer, ja grizem četrdesete, a još uvek nisam sigurna šta tačno želim. Jer sam svoje želje uvek ograničavala spoljašnjim okolnostima. Jer ja mogu da osetim od čega cvetam i zašto cvetam samo dok se cvetanje dešava.
✽ ✽ ✽
Moj tata puni 65 godina u maju i ne plaši se ničega. Tako kaže. Srce mu je za operaciju, ali ne plaši se. Svake godine ide na kontrole i svaki put mu kažu, sledeće operišemo. U penziji je, ali i dalje radi. Sećam se, dok smo živeli zajedno, nije ni spavao. Iz noćne smene je odlazio na drugi posao, radio treći dok sam studirala, uvek isprobavao nove stvari. Puni 65 godina u maju i ne plaši se ničega.
Tata gaji pčele i ovce.
Tata može uvek i bilo gde da zaspi.
Mislim da cveta kad pojede nešto slatko.
✽
Moja mama puni 60 ove godine i, iako je umorna, ne staje. Ima svoju prodavnicu prehrane od mog drugog razreda u kojoj smo mi, porodica, uvek najviše radili. Tek kad sam ja otišla na fakultet, mama je zaposlila dve radnice, ali jedna uvek fali.
Mama ima još i povrtnjak i vinograd i baštu.
Mama zadrema čim sedne. Ili čim se svet oko nje utiša.
Mislim da cveta kad se naspava, jednom godišnje, za Božić, jer se tog jutra ne isporučuje hleb.
✽ ✽ ✽
Ja sam odrasla u maminoj prodavnici, završila osnovnu i srednju školu radeći. Sva moja sećanja na kuću zapravo su sećanja na ono što se dešavalo u prodavnici. Tu su mi dolazile drugarice, što je bilo baš zgodno zbog sladoleda. Tu sam radila domaći. Tu sam pročitala tonu knjiga. Tu sam se zaljubila u radio. Tu sam spremala prijemni za fakultet, a kasnije, preko leta, i ispite. To nije bio posao, već način života koji sam volela.
Cvetala sam.
Na trećoj godini studija sam počela da radim. Samo studiranje nije bilo dovoljno, činilo mi se da gubim vreme i da mogu više. I mogla sam. I volela sam.
Cvetala sam.
Na dalekom severu radila sam dva posla.
Cvetala sam.
Sada radim od kuće. Govorim deci često ”dosta”, ”ne sad”. Zahvalna sam na prilici da radim i da budem tu, prisutna.
Ali prečesto govorim ”sačekaj”, ”ručaj dok sam ja na sastanku”, ”još samo ovo da uradim”.
Još samo ovo.
Još samo ovo.
Još samo ovo.
Kočim život.
Cvetam kad završim posao. Ali često budem preumorna.
Kočim cvetanje.
✽ ✽ ✽
Da li je u kulturi koja je fokusirana na neprestani rad, u kojoj je isključivanje, pauziranje, praktično nemoguće, moguće cvetanje?
Da li je u kulturi gde smo najviše zabrinuti za posao koji nije najvažniji u našim životima, za posao koji nas izoluje i udaljava od porodice i prijatelja, za posao koji nas udaljava od sebe samih, moguć mir?
Da li u kulturi neprestanog rada možeš da ostaneš zdrav?
U martu 2020. kada je moja starija ćerka dobrano zagazila u treći razred, a mlađa u prvi, odlučila sam da prepolovim svoje radno vreme, da ne uzimam dodatne sate i da ne tražim dodatni posao. Da pauziram sa kompromislima. Da se resetujem i podsetim se gde kompromisi prestaju.
Nije lako, nije jednostavno. I treba stajati iza te odluke čak i kad se okolnosti promene. Kad te, na primer, posle samo par dana opasni virus vrati u kuću, zatvori ti vrata pred nosem i kaže, čekaj, jedna decenija izolacije nije dovoljna; hajmo još malo. U martu 2020. kada je moja starija ćerka dobrano zagazila u treći razred, a mlađa u prvi i kada su mnogi ljudi počeli da preispituju svoje živote, rekla sam ne, iscrtala granice i bacila gumicu.
✽ ✽ ✽
Ne znam da li ćemo uspeti da izlečimo rak i predupredimo srčana oboljenja, zaustavimo epidemije i pandemije, ali znam šta možemo… da prestanemo da radimo kako smo do sada.
Možemo početi da živimo istinski, bez kompromisa za koje nikad zaista nismo bili spremni, bez straha.
Da ne zaboravljamo na ono što je najvažnije i ono od čega cvetamo.
Da znamo od čega cvetamo i da ne mislimo o okolnostima dok osećamo, sagledavamo svoje mogućnosti i određujemo granice.
Da ne odlažemo neodložive stvari kao što su zagrljaji, kao što su poljupci, kao što su dani, kao što su vikendi.
Treba da zadržimo mogućnost da radimo sa svog kuhinjskog stola, ali i da priznamo da je ono što se dešava oko tog stola isto tako posao, ako ne podjednako, onda mnogo, mnogo, mnogo više važan. I to ne treba da znači da će biti manje uspešnih ljudi sa karijerama, već da će biti više uspešnih ljudi sa više mogućnosti, sa izborima. I definicije uspeha neće ni postojati, jer će postojati tako mnogo uspešnih ljudi, i uspeh će biti lična stvar.
Uspeh treba da bude mogućnost za isključiš kompjuter kada si potrebna svojoj porodici i prijateljima i kada su oni potrebni tebi. Uspeh treba da bude izvesnost da ćeš imati zdravstveno osiguranje, da ćeš doživeti penziju. I da, u nekom drugom vremenu i prostoru, moj tata ne mora da radi tri posla da bismo brat i ja mogli da se školujemo, da ne mora da operiše srce i pije milion lekova, a mama može češće od jednom godišnje da prespava jutro.
✽ ✽ ✽
Suprug i ja smo srećni. Imamo svoje poslove i naš sto je pun.
Zahvalna sam.
Zvuk tastature me umiruje. Taj zvuk jedna je od mojih konstanti, moj orijentir, bez obzira na bilo šta što se napolju dešava. Volim to što radim i znam da je to pravi način na koji želim da punim naš sto. Ali bez suvišnih, nerazumnih kompromisa.
✽
Dok godišnja doba postaju sve nepredvidivija i dok sutra postaje sve neizvesnije, a vreme sve brže prolazi, slike se kristalizuju.
Ne cvetam od svog posla, već od ljubavi kojom me moji ljudi zalivaju i od zagrljaja kojima me pokrivaju.
Želim više neba, manje plafona.
Više drveća i šuma, manje zidova.
Više prostora, manje kapitalizma.
Više bicikala, manje automobila.
Želim da primetim sitnice zbog kojih sam ponovo ljudsko biće, a ne mašina: sendvič sa jajima koji sam videla u filmu i on mi napravi isti takav, pica za večeru jer sam celo popodne čitala knjigu, klupčanje na maminom krilu jer nisam prestala da budem dete iako imam svoju decu, zurenje za koje kažu da je odmaranje očiju i dan u kojem niko od mene nije očekivao da budem produktivna, pa ni ja.
Da sa manje mogu d o v o lj n o. I da mi više od toga ne treba.
✽ ✽ ✽
Starija ćerka, koja će uskoro završiti treći razred, kaže mi da će mi napraviti magični napitak da bih i ja mogla sa njom i njenom sestrom da skačem. Isključujem kompjuter, odmičem se od kuhinjskog stola, ustajem sa stolice i počinjem da skačem. Skačem, prvo tako da mi stopala dodiruju guzicu, onda da mi kolena dodiruju stomak, a onda naizmenično. Čini mi se, sve oko nas se trese. Njih dve skaču sa mnom, i smeju se, iznenađeno, neobuzdano, divlje. A ja gubim dah i vrti mi se u glavi od sve te krvi koja počinje da cirkuliše. I smejem se. I cvetam. Toliko je potrebno. Moraću da udahnem duboko.
Mesec. Tvoje ćerke. Njihove oči. Zvezde. Orah ispod vašeg prozora. Zelena trava. Rumene jabuke. Miris tople štrudle sa makom. Zvuk tvog glasa. Još uvek topla šolja kafe. Njen miris. Trnci u tvojim prstima. Otkucaji srca u petama. Jesenje cveće na pijacama. Šarena deca na ulicama. Njihov smeh. Boja narandžasta. Boja crvena. Boja žuta. I plavo nebo iznad tebe. Tvoje omiljeno ćebe. Tvoja omiljena fotelja. Tvoja omiljena knjiga. Zvuk okretanja stranica. Vetar u tvojoj kosi. Lišće pod tvojim cipelama. Tvoja mama. Njeno čelo. Zvuk njenog glasa. Miris putera i džema od kajsija. Talasi. Tvoje telo u vodi. Tvoje telo na suncu. Tvoji prsti u pesku. Okeani kojima želiš da plivaš. Planine kojima želiš da se vereš. Drveće koje želiš da zagrliš. Predeli u kojima si ostavila svoje korake. Grane koje si dodirnula. Ulice koje si ostavila. Kiša. Tvoj tata. Njegove oči. Njegov umor. Sladoled. Miris toplog hleba. Bluza na cvetove tvoje bake. Mrki kačket tvog deke. Pogled sa njihovog prozora. Saturn. Tvoja omiljena pesma. Stablo jabuke u dvorištu tvojih roditelja. Tvoja šaka. I sve linije na njoj. Tvoja najbolja prijateljica. Njen omiljeni film. Njene mirišljave gumice za brisanje. Baka na pijaci. Njeni buketi cveća. Jupiter. Miris bosiljka na terasi. Miris origana u kuhinji. On. Miris njegove kože. Njegove divlje obrve. Njegove šake. I sunce na njegovim trepavicama. Uglovi njegovih očiju. Venera. Leto. Kašika u tvojim rukama. Olovka. Papir. Boje. Penkalo i miris mastila. Vazdušni pritisak. Zvuk tastature pod tvojim prstima. Tvoje pisanje. Tvoje maštanje. Tvoje nadanje. Tvoje srce. Tvoja pluća. Udisaji. Izdisaji. Zemlja pod tvojim stopalima. Toplina tvojih suza. Njihov ukus. Boja zelena. Boja modra. Miris nove knjige. Porodični album sa slikama. Oguljeno koleno. Osmeh bibliotekarke. Njen pogled ispod naočara. Prijateljica koja ti je postala sestra. Njene šiške i to kako miriše na sever. Smeh iz dečje sobe. Rukovanja. Grljenja. Novogodišnje čestitke. Krošnje. Poljupci. Senke. Plakanja. Tvoj bicikl. Pogled sa tvog prozora. Tvoj pas. Zvuk njenih šapa po parketu. Njene oči. Protezanja. Šerbet sa limunom. Boja neba u oktobru. Miris jesenjeg vazduha. Horizont. Tvoja ramena. Tvoj smeh. Rupica ispod obraza i ožiljak na stomaku. Mesečina. Toplo mleko. Tvoje kosti. Tvoja koža. Tvoje čelo. Tvoji obrazi. Tvoj glas. Tvoj dah. Tvoj život. Ti.
Prizivala sam leto svog detinjstva. Učila sam svoju decu da sat ima 120 minuta, da jedan dan ima 48 sati, a nedelja 14 dana.
Onda kada su shvatile da su doručak jele za ručak i da je već avgust, iako sam ja, njihova mama, inače zadužena za slikanje stvarnosti i svih njenih opasnosti, uporno tvrdila da je jul, samo su odmahnule rukama i izašle na terasu da udahnu septembar.
Nije mi pomoglo to što sam uporno vraćala kazaljke, prekrajala sve kalendare u kući, ni to što sam poricala hladan vetar… odale su me ruke i blago podrhtavanje donje usne. Odala sam se kada sam im uplašeno rekla da ponesu džempere. I to što im nisam dozvolila da piju hladnu vodu. Kada tako samoj sebi podmetnem nogu, spustim oči i odbranu oko svojih želja, pognem glavu i ćutim dok čekam da zaborave.
Ipak, čak i kad me dohvate u unakrsnu paljbu svojih pitanja, ja životom branim činjenice da godina ima 730 dana da je leto neprolazno i da odrasli ponovo postaju deca. One mi se smeju i kažu da je očigledno da leto prolazi, da godina ima 365 dana (piše u knjizi i kaže učiteljica), a da odrasli postaju anđeli (ne znam ko im je to rekao). To je tako, kažu. Svi znaju. I streljaju me svojim pogledima dok se ja mrštim i govorim da uživaju dok sve znaju i da će sve zaboraviti ako dozvole da odrastu. Gunđam da je leto večno i da su ljudi večni. Zato što ponovo postaju deca. Logično. Ubrzo padam pod paljbom njihovih pitanja, jer mi dokazi o večnom trajanju leta i života ponestaju. Držim se za svoje floskule i vadim iz džepova svo lišće i sve latice i sve kamenčiće koje su mi ubacivale u njih dok smo se šetale i dok sam im ja objašnjavala da je privid da leptiri žive samo jedan dan, da to tako samo oni koji misle da su odrasli, misle da znaju. Skrećem temu, dok krijem dokaze o prolaznosti, samo da bih ponovo tvrdila da je još uvek jul.
Ne znam ni sama kada sam umislila da sam odrasla i kako sam bilo koga uverila da jesam. I kada sam uopšte pomislila da ništa ne znam? A sve sam znala kada sam bila dete! Iskreno, ne znam kako mi to o ”odraslosti” prolazi s bilo kim. Da, ja sam velika, i znam toliko toga, i imam bogat cv, i putujem, i čitam ozbiljne knjige, i prisustvujem sastancima, i mnogo sam zauzeta, i nikada nemam vremena, i informišem se, i ne uzimam kese u samoposluzi, i usavršavam se, i štedim, i…
Ozbiljno?
A da im samo kažem da zapravo ne znam koliko minut ima sekundi, ni koliko sat ima minuta, ni koliko dan ima sati, ni koliko nedelja ima dana, ni koliko mesec ima nedelja, ni koliko godina ima meseci? Šta ako im kažem da se bojim da je vreme samo iluzija i da to što se ja pretvaram da znam da sekunde traju duže, a da to što se neki drugi odrasli pretvaraju da znaju da sekunde u stvari traju kraće, ne znači da one nešto zaista i označavaju ili mere? Da im kažem da vreme nije ni postojalo dok ga nisu izmislila neka deca koja su umislila da su odrasla i svojoj izmišljotini dala ime?
Ako sam ja već zadužena za slikanje stvarnosti i svih njenih opasnosti, kako bi bilo da im naslikam sliku vremena onakvog kakvo jeste — sliku osobe koja je ni muško ni žensko, ni staro ni mlado, ni lepo ni ružno, osobe bez bez osmeha i bez suza i bez ijedne bore na svom bezličnom licu, kako se pridržava svojim štakama — sekundama, minutima, satima, danima, nedeljama, godinama, decenijama, vekovima, milenijumima?
I naslikaću im još jednu sliku. Da, naslikaću im sliku leta! I dodaću decu, i zeleno drveće, i reku kojom teče med, i reku kojom teče mleko, i travu, i leptire, i ptice. I reći ću pticama da u kljunovima ponesu sekunde, decu ću zamoliti da o drveće okače minute, a leptirima ću šapnuti da sate spuste u reku. Dani, meseci, godine, raspašće se sami od sebe. I neće postojati više nijedan jedini razlog da ijedno od te dece odraste. I neće više postojati nijedan jedini razlog da leto prođe. I nikada, nikada više neću morati da pričam o nepostojećim stvarima kao što su vreme, minuti, sekunde, i o sličnim izmišljotinama koje nikakvo dobro nikome nisu donele. I nikada, nikada više neću morati da ispratim leto. Ni da odgovaram na pitanja o tome koliko dugo ljudi žive. Ni da li ćemo moći zauvek da budemo zajedno. Ni da spominjem džempere. Ni bore. A ni četrdesete. Ili da je nešto samo za decu.
Držaćemo se za ruke na toj slici, i izlazak sunca će prosto biti izlazak sunca, mesec će nas pratiti da bi nam osvetlio staze, a mi ćemo se ponašati i radićemo onako kako se budemo osećali. Ješćemo, spavaćemo, igraćemo se, učićemo, radićemo, volećemo, smejaćemo se i plakaćemo onda kada budemo osećali da nam se to radi. Dani i noći će nam i dalje prolaziti, ali mi ih nećemo meriti. Budićemo se odmorni i odlazićemo u krevet umorni. Smejaćemo se i stvarati bez razloga. I niko neće odrasti. Niko, nikada.
Tražim način da usporim vreme. Tražim način da produžim trenutke.
Jer minut nije vredan ako ne traje večnost i sat nije dovoljan ako stane u tren. Continue reading
Nedelja, dan pun kao jabuka; celovit, od početka do kraja.
Nedelja, dan za snove u epizodama, vreme kada se vraćaš snu onda kada shvatiš da si se prerano probudila; dan kada se vraćaš iz sna kao iz drugog života.
Nedeljna jutra su za one snove koje godinama sanjaš, u nastavcima.
Sanjaš san o maloj studentskoj sobi toplih zidova na kojima plešu popodnevne senke krošanja, san gde na stočiću pored kreveta svetluca čaša hladne vode dok ti ležiš na svom studentskom krevetu i čitaš knjigu, san o prozoru koji gleda na usku gradsku ulicu čije se nebo ne vidi od krošanja, san o drvoredu koji neustrašivo postoji i raste i grana se, i s vremena na vreme kucka ti o prozor, san u kojem sa svakim novim nastavkom drvored biva sve bujniji. Ti znaš da postojiš u tom snu kao u drugom životu i, kada ti grana snažnije zakuca o prozor, ti se probudiš u ovom životu. I uvek je nedelja.
Nedelja je dan koji počinje lenjim uzdisanjem i stenjanjem, otiranjem koprene koja ti se uvukla pod kapke. Nedelja je dan kada se krećeš kao da sledeći korak ne postoji, kao da nije važno šta sledi. Jer nije važno. Danas nije.
Samo ovaj trenutak. Ovaj život. Ovi ljudi. Ova ti. To je jedino važno.
Nedelja je dan za obična postignuća… ona postignuća kojima se niko više ne hvali, kao što su jaja na oko za doručak. Savršeno jarka narandžasta i žuta sunca, koja ovog puta nisi razlila jer ne žuriš nigde, i beli oblaci oko njih, sa blago hrskavim ivicama. Baš onako kako voliš. Baš onako kako si naučila ljude oko sebe da ih vole. Dok žvaćeš, ne žuriš. Dok gutaš, misliš samo o tome koliko je lepo jesti jaja na oko u tiho nedeljno jutro. Ne misliš ni o čemu drugom. Hrana koja te jača, koja te miluje iznutra, dovoljna ti je ovog mirnog jutra.
Nedelja je dan za odlazak na pijacu u potragu za pravim domaćim belim lukom, malo ljubičastim i malo belim. Od njega ćeš napraviti sos koji te svake nedelje vraća u maminu kuhinju. Tražiš i savršenu vezu peršuna kojim ćeš posuti povrće kada ga izvadiš iz rerne. Seckaćeš, posipaćeš, probaćeš… sve to, bez žurbe, strpljivo, dok čitaš knjigu, dok maštaš, dok pevušiš, dok se smeješ sa svojim omiljenim ljudima, dok ti se omiljeni pas mota po kuhinji i oko nogu.
Samo ovaj trenutak. Ovaj život. Ovi ljudi. Ova ti. To je jedino važno.
Nedelja je dan kada ćeš uključiti kompjuter samo da bi pustila svoju omiljenu plejlistu. Jer, svaka nedelja treba da ima svoj saundtrek. I nijedan jedini trenutak za rad kojem ti se duša ne raduje.
Nedelja je dan kada piješ vruću kafu, baš onakvu kakvu voliš. Bez odlaganja. Bez žurbe. Bez obrva izvijenih u iščekivanju.
Nedelja je dan kada neguješ svoje biljke, kada neguješ svoje omiljene ljude, kada neguješ sebe.
Nedelja je dan kada samo srećni ljudi i srećni psi promiču ulicom ispod tvoje terase.
Nedelja je dan kada je lako voleti, kada je lako razumeti sve ljude.
Nedelja je dan za rolnice sa cimetom, za pitu, za toplu čokoladu;
za rumene cvekle, za narandžaste bundeve, za sunčane šargarepe.
Nedelja je dan za knjigu; za oduševljavanja stihovima.
Nedelja je dan za vraćanja sebi.
Nedelja je dan za sunčanje na terasi, za tihovanja, za nestajanja, za vraćanja, za nedovršene rečenice koje su logične baš takve kakve jesu.
Sitne stvari, nevažni događaji, senke, svetlosti, mirisi koje ne primećuješ, a kojih se celog života sećaš.
Dodiri koje uzimaš zdravo za gotovo, smeh, cikanja, plakanja koja su tvoj život sada; možda ne i sutra.
Nedelja, dan pun kao jabuka, tvoj je život u malom.
Samo ovaj trenutak. Ovaj život. Ovi ljudi. Ova ti. To je jedino važno.
Kuda ploviš večeras, Nadežda?
Jesi li podesila kurs? Jesi li osetila vetar?
Evo, ja ću ti pomoći da razviješ jedra. Nije, nije mi teško, samo ti pridrži drugu stranu.
Obavi tri puta konopac oko šake, da, tako. I pridrži ovde prstima.
Kako misliš kako znam kako?
Pa znaš li ti koliko sam ja mora, okeana, kontinenata oplovila?!
Pa znaš li ti koliko sam ja puta jedra razvila?
I sklopila?
I dopustila vetru da ih raznese?
I na plovidbu krenula bez kompasa?
Hej, gde ti je kompas?
I kutija sa užinom?
*
Kuda ploviš večeras, Nadežda?
Nikad ujutru ne umeš da mi ispričaš. Znam da morski vazduh opija, ali zar baš toliko?
Koliko zvezda prebrojiš na putu do mesta na koje si se uputila?
Koliko te je penastih oblaka prevarilo da su šećerna vuna?
Koliko plavih ptica ti preleti iznad glave svake noći?
Koliko delfina zapliva sa tobom?
Koliko veselih talasa ti padne na glavu i ramena?
Možeš li da se setiš?
Znam, nikad ne možeš da se setiš.
*
Kuda ploviš večeras, Nadežda?
Jedro ti je spremno i kompas ti je u džepu.
Jedro, istkano od slika iz današnjih priča.
Kompas, saliven od današnjih sanjarenja
sa iglom koja se pokrene tek kad tvoje trepavice zatrepere na jastuku.
Užina ti je u kutiji, Nadežda.
Kosa – očešljana
spremna za talase i vetrove,
za blistanja na srebrnoj mesečini.
*
Kuda ploviš večeras, Nadežda?
Doći ću da te pokrijem
i da ti poljubim čelo
i da te pomerim ka sredini kreveta
da ne skreneš sa kursa
da te ne obori nestašni talas.
Doći ću.
Računaj na to.
*
Ne znam kuda ploviš večeras, Nadežda
ali ne prestaj da odlaziš tamo.
Zapamti svaku zvezdu
i namigni joj kad prođeš ispod nje.
Kradi oblake,
slobodno,
i stavljaj ih u unutrašnji džep kaputa.
Oblaci su mekani, neće im biti tesno, ne brini.
Sprijatelji se sa svakom plavom pticom
koja ti proleti iznad glave..
Slušaj njihove priče
i ne zameri im kad se međusobno sporečkaju
ili ako preglasno pevaju
ili ako odlete bez pozdrava.
One su ptice.
Kao što si ti devojčica.
Zamoli delfine da te i sutra i sutra i sutra čekaju na istom mestu
u isto vreme.
I tako svake noći.
Ne prestaj da odlaziš tamo, Nadežda
Ne prestaj, gde god da ideš.
I zvezde će trepereti samo za tebe.
I jedra će se sama razvijati pred batom tvojih koraka.
I oblaci će postati šećerna vuna.
I plave ptice nikada neće odleteti.
I delfini će te uvek čekati
na starom mestu
u isto vreme.
I setićeš se, jednog jutra, svega.
Veruj mi na reč.
Samo ne prestaj da ploviš, Nadežda. Nikada.
Ona se u igri zove Cvetana i veruje da je gusenica koju je deda letos uhvatio, nazvao je Plavojka i stavio u teglu da posmatraju kako se pretvara u leptira, odletela dok su ona i njena sestra spavale pod borovima. Sada, kada spazi leptira, nada se da je to baš ona, Plavojka, gladna gusenica koja je dobila svoj srećan kraj.
Ležim u krevetu beskrajno, dugo, dok se senka oraha ne navuče preko prozora,
dok ne postane bezbedno da širom razmaknem prste, otvorim oči i pustim vreli letnji dah
unutra, da mi se ušunja među misli, među stranice knjige
i izbriše planove.
- Posmatraj svoju decu. Samo posmatraj. Kako se igraju, dok spavaju, kad se smeju, dok trče. Posmatraj kako rastu. Samo posmatraj. Bez reči, bez ideja, bez primedbi, bez strahova. U treptaju oka izdužiće im se ruke, njihove noge preskakaće duplo, ma kakvi, troduplo i više te neće tražiti pogledom tako često. Posmatraj. Upijaj. Kratko je ovo vreme. Kratko je leto.
- Svakog dana reci svojoj deci da ih voliš. Bez izuzetka.
- Svakog dana zagrli svoju decu. Ma kakav da je dan.
- Gledaj ih u oči i reci im da su posebne, da su svoje, da ste ih u zvezdama videli pre no što su stigle.
- Reci mu da ga voliš. Zbog toga što te je prepoznao. Reci mu.
- Sačekaj da svi odu iz kuće, pusti muziku i igraj, igraj, igraj. Nisi odavno, baš odavno.
- Pojedi sladoled i ne prebacuj sebi. Uživaj. Telo ti je već zahvalno na taj poseban način.
- Pronađi novu frizerku. Prethodna više ne dolazi u obzir. Nije važno kako će se ona osećati. Kad ti kažem, nije.
- Opusti se dok šetaš sa Duškom. Ne šetaj je, šetaj sa njom. Zajedno. Ne požuruj je. Razgovaraj s njom. Kao nekad, dok je starija mišica bila u stomaku, a Duška tvoja najbolja prijateljica i saputnica, sećaš se?
- Zastani zbog leptira. Zbog bube. Zbog pauka. Svaki život je dragocen. Neponovljiv. Podsećaj svoju decu na to.
- Budi manje produktivna. Namerno. Smišljeno. Leto je. U stvari, nikada nemoj biti „produktivna”. Ti si ljudsko biće.
- Ne traži izgovore. Ne daj opravdanja. Neka sve bude tako kako jeste.
- Reci ne. O da, reci ne!
- Poslušaj svoj instinkt. Makar jednom. Veruj sebi. Nisi odavno.
- Svakog dana, reci hvala. Ujutru, reci hvala. Na smiraju dana, reci hvala. Nije tvoja zasluga to što si tu. I te kako imaš na čemu da budeš zahvalna.
- Nežnije ih češljaj. Nežnije, nežnije, najnežnije. Iako žurite. Iako ti se čini da će se svet srušiti ako ne stignete na taj autobus. Neće. Tvoja ruka na njima treba da je laka kao pero, kao latica ruže, kao blag letnji povetarac. Tvoja ruka je njihovo sklonište.
- Ne žuri. Ako bezglavo juriš ka vrhu propustićeš sve usput. A sve je mnogo da se propusti.
- Vežbaj. Češće ćeš se smejati.
- Razgovaraj sa mamom. Odvoj vreme. Pomozi joj. Zameni je. Kao nekad. Dozvoli joj da ti bude mama. Dozvoli sebi da joj budeš dete. Smej se sa njom. Diskutuj sa njom. Seti se koliko si stvari kroz razgovore s njom iznela na čistac. Koliko je stavova tu iskovano. Rasteš još uvek, ne propuštaj priliku.
- Spasi cveće sa terase. Ne odustaj od njega. Ti to možeš, znaš da su ti prsti zelenkasti.
- Stavi na jednu gomilu sve knjige koje te tako dugo čekaju. Posegni za njima. Omiriši ih. Prelistaj. Prepusti se i počni. Veruj mi, ništa važnije nije sada od njih i tebe. Seti se šta donose. Seti se zašto je možda najvažniji deo tebe to što jeste. Seti se zašto to nisu samo stranice pune ištampanih slova, već jedini putokazi koje biraš da pratiš. Prepusti se. Život ti je u pitanju.
- Kupi već jednom tu kremu protiv bora. Gotovo da grizeš četrdesete. I pij više vode.
- Napravi svoju letnju plejlistu. Svira ti već u glavi.
- Reci naglas da ti treba vreme nasamo kako bi mogla da dišeš. Reci. Traži to vreme za sebe. Daj sebi dozvolu da uzmeš ono što ti treba. Osama je zdrava. Blagotvorna.
- Napravi svoj sladoled. Sa vanilom, kakaom, kupinama. Biće to najbolji sladoled na svetu.
- Pohvali svog brata. Za sve što jeste i što će tek postati.
- Zagrli tatu i ne čudi se ramenima koja su se skupila, popodnevnim dremkama i usporenom hodu. I ti ćeš stići dotle.
- Posmatraj zvezde cele noći. Bez razmišljanja. Bez planiranja. Bez pitanja. Nemoj pokušavati da dekodiraš njihovo treperenje. Nemoj pokušavati da razumeš noćnu pesmu cvrčaka. Samo diši. Prepusti se.
- Nemoj opravdavati svoja noćna bdenja. U redu je čitati, pisati, razmišljati noću. Ostani budna koliko god želiš.
- Pozdravi narandžastu životvornu loptu. I ne zaboravi da kažeš hvala.
- Popni se na brdo. Popni se na planinu. Zajedno sa njim. Zajedno sa decom. Dišite duboko, dok pluća ne kažu da je dosta.
- Ništa nije kao sunce na njegovim trepavicama. Ne propuštaj te trenutke. Jer samo si u njegovim rukama prepoznala svoj život.
- Pusti srce da lupa koliko god jako mora dok posmatraš njih troje, svoju porodicu, dok zapanjeno, kao da ih prvi put vidiš, gledaš kako se smeju, kako se drže za ruke, kako razgovaraju, kako prave džina na putu ka vrhu. Nije san. Nisi se tek tako zagrcnula od radosti. Tvoji su. Vaši ste. Savršena celina puna slatkih mana.
- Osvrni se za sobom i kaži – uau! Zapanjujuća je putanja kojom hodaš i destinacija na koju si stigla. Još neverovatnije je ono što te čeka. Biraj svoje staze i znaj da nijedna na koju te instinkt vodi nije pogrešna.
- Osvrni se za sobom. Da li veruješ da ništa nije nemoguće?
- I ne zaboravi da kažeš hvala.
Kad sam bila mala, mogla sam da se izmestim iz sebe, da izađem iz sebe na, činilo mi se, duže, a zapravo je, verovatno, to bio samo trenutak. Gledala sam u sebe tada kao u čudu. Pitanja o tome ko je zapravo „ja” preplitala su se sa zapanjenošću nad životom, sa sumnjama da sam neka čudna biljka koja sanja ili vuk koji se seća sebe ili deo celine koja samo nerazdvojena može da živi, diše, bude svesna. U tim trenucima, ništa nije bilo nemoguće, ni strano, ni pogrešno. Dugo sam mogla da se vratim u to stanje kad god sam želela, ali posle nekog vremena… nisam više želela. I tako mu se više nisam vraćala. Kao da je to „ja” progutalo sve ostale mogućnosti i naraslo do visina koje nisu dozvoljavale zapitanost, sumnju, mogućnosti, neutabane staze, puštanja umesto grčevitog držanja. Svakodnevna ja prigrlila je samo jednu mogućnost i postavila je za istinu. Danas ponovo sve te mogućnosti stavljam na sto i sastavljam svoju letnju plejlistu, za svako leto svog života. Za sebe, ko god to bio/la, za svoju decu (kojima sam u igri sestra, a ko kaže da igra nije život), za sve koje zovem svojima. I vuk, i biljka, i nesaznatljiva celina, i čovek, zaslužuju mir. Pogotovo u leto, ovo magično leto.
Летње игралиште by Сандра Ђурић-Милинов је лиценцирано под условима лиценцеCreative Commons Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија.