Nosim lice svoje mame odnedavno, ako mogu tako da kažem, od tridesetih. Nosim njene linije, njene oblike. Do tada sam ličila prvo na jednu, pa na drugu baku, na tatu, na dedu, pa i na bele piliće. Tako su mi govorili.

Vidi, ista Radinka!

U ranom detinjstvu punačka i plava kao tatina mama, u kasnijem detinjstvu visoka i jaka kao mamina mama.

Ista si Vida!

Deca uvek liče na one koji im prethode, retko na sebe; kao prozori kroz koje odrasli vide poznata lica, kao ogledala u kojima naziru čuperke i pege, kao površina reke koja reflektuje onu neustrašivost, onu razuzdanu, neopreznu radost kakva odavno, baš odavno nije pokrenula ni njihove noge, ni njihove ruke, ni srca.

Continue reading

Kad mi sedne u krilo
ja je zagrlim.
Šake prislonim o njene grudi
i osećam
gotovo da mogu da opipam
ritam kucanja njenog srca.
Uho prislonim na njena leđa
i slušam njeno srce
kroz šumu kostiju
kroz livadu kože
kroz okean krvi. Continue reading

Najnežnije jutro,
drago mi je što te ponovo vidim.
Nežno od magle, nežno od snega
nežno od nade
zadržavaš mi dah svojom mekotom.

Najnežnije jutro,
tvoja bela krila nose sećanja
kao pahulje pokraj prozora
ushićenošću neoslabljene snage
tišinom nepomućenom vetrom.

Volela bih da mogu da vas budim
obećavajući plišane dane, sunčane sate, raspevane vetrove.

Volela bih da mogu da vam pričam priče o životu
kao o pitomoj livadi, bezbrižnom potoku, darežljivoj njivi.

Volela bih da mogu da zagnjurim lice u vaše kose
i ne mislim o olujama, o brodolomima, o slučajnostima.

Kad sam bila mala
ruke, šake, umovi
oblikovali su, kalupili su, vajali su
moju stvarnost
moje ponašanje
moja očekivanja
moja osećanja
moje strahove
mene.
Kad sam bila mala
sadili su, vukli, gurali, negovali, zalivali, povlačili
niti svoje volje, svojih koncepata, svog razumevanja
duboko u mom mozgu
duboko u mojoj duši.
Učili su me. Formirali su me
da bi mogli da rade sa mnom
ono što oni hoće
a da ih niko nikada ne pronađe
nevidljive, sigurne, ukorenjene
u meni.

Danas sam probudila jutro
protegla zlatne zrake preko neba
poređala oblake kao obaveze
i postavila sunce u centar.
Danas sam protresla grane
i doterala krošnje
pevušeći im o dubini sanjanja
o slatkoći obamrlosti
o čaroliji promene
o snazi neodustajanja
i lepoti neznanja.
Disala sam nebo
plavo
nežno
žuto crveno bakarno
vlažno.

Jedna od važnijih stvari za mene uvek je bila sigurnost. Od maminih zagrljaja, mekote i njenog glasa, do olakšanja što sunce uvek isto izlazi i zalazi. Volela sam predvidljivost svojih dana i slobodu i prostor koju su mi davali. Bez obzira šta sam radila, mogla sam da računam na glasove koji su me okruživali, ruke koje su me prihvatale i na novi dan, isti, a drugačiji onoliko koliko sam ja to htela. Iz te dečje uljuljkanosti budili su me povremeni padovi i nepredviđene reakcije koje sam prihvatala kao anomalije u sistemu, kao gličeve u mojoj savršenoj realnosti. Continue reading

Sve što si uradila juče je dovoljno.
I dovoljno dobro.
Ni manje
ni više
od koliko je trebalo.

Sve što ćeš danas uraditi
je taman.
Sve što danas nećeš uraditi
nije ni trebalo da bude završeno.

Ne plaši se.
Dovoljno je. Continue reading

Na mojoj desnoj nozi, na mestu gde kamenjar kolena prestaje i dolina butine počinje,
nalazi se beleg, duguljast, svetlobraon boje.
Nana je govorila da liči na grozd, a mene je uvek podsećao na lozu, možda vinovu.

Na levoj strani mog struka,
na mestu gde se pridržavam kad se umorim, naljutim, smejem iz sveg glasa ili zadišem,
nalazi se beleg, širok kao raširena dečja šaka, nalik bezbrojnim bobicama.
U njemu sam oduvek videla puzavicu okićenu roze zvončićima. Continue reading