Mišice su posebna bića i maze se kad hoće i kako one hoće.
To smo shvatili od samog početka, od prvog dana sa njima.
Starija mišica je, još dok je bila u stomaku, pokazivala jasnu i čvrstu volju da ne može tek tako, ko kako hoće da dolazi i mazi mamin stomak. Skakala je i koprcala se u devetom mesecu itekako kad joj nešto ne bi bilo po volji.
I kad se rodila, nisi je mogao tek tako privijati uz sebe. Kad neće – neće, bez obzira na to što bi sve bebe, po nekom pravilu, trebalo da vole da se maze, njuškaju i gnjezde, pogotovo kod mame. Starija Mišica – ne. Naučili smo da poštujemo to.
Ona lepo kaže: “Mama, dođi da te poljubim… da te zagrlim…” Tada znam, ako joj priđem, nećemo se igrati skrivalica u nedogled da bih ukrala jedan zagrljaj. Continue reading
Page 7 of 8
Sećam se jednog od dobrih, skoro najboljih dana u životu, kada se tata vratio kasno sa posla i doneo veliku kesu punu knjiga. Kao što sve tate pričaju o svojoj deci, i moj tata je spomenuo mene, pa tu negde usput i da volim da čitam knjige.
Njegov kolega, koji je očigledno imao nekih knjiga viška, doneo je tati punu kesu, rekavši mu: “Bolje da ih ona čita nego da skupljaju prašinu ili da se bace.” Tog jutra, kad sam, sećam se, sa svojih 11 godina, ugledala gomilu knjiga ispred vrata svoje sobe, nije bilo srećnije osobe od mene.
Samo tako, odstranjene, date, poklonjene.
Zamalo bačene knjige obogate život i postanu uspomena koja obeleži jedno detinjstvo. Continue reading
Dođu tako te oktobarske kiše kojima se nismo nadali.
Trebalo je da stignu tek u novebru i da napadnu udruženo sa hladnim vetrom
kao i uvek
očekivano,
potpuno predvidivo.
Nemam ništa protiv, zaista,
samo mi se čini da sam bosa hodala još pre nekoliko dana,
da sam do duboko u noć sedela na terasi,
čitala, pisala, mirisala noćnu frajlu i bosiljak,
da su sve ljuljaške i tobogani bili naši, osvojeni,
da smo ležali na travi
a potom tražili krpelje,
kupali se u reci; Continue reading
Već nekoliko nedelja ne spava mi se dugo u noć. Sklopim knjigu, isključim kompjuter i legnem na pod.
Podignem jednu nogu, pa drugu. Ruke gore, preko glave.
Zamišljam da me jedna osoba vuče za noge, a druga za ruke. Ne sećam se kada sam poslednji put to radila. Jedino kada treba nešto da dohvatim sa najviše police u kuhinji pa se slučajno protegnem. Vrat okrećem u sve strane. Osećam bol i volim ga, jer ponovo osećam svoje telo; mišiće, nerve, kolena i laktove, rebra, stomak, ramena, kožu, prste.
Čini mi se da je počeo da se povija još sa čitanjem prvih knjiga. Niko me nije naučio, pa nisam ni samu sebe, da treba da podižem knjigu do lica, a ne da lice spuštam do bilo kog nivoa na kojem se nalazila knjiga. Na fakultetu se poprilično povio, a sa prvim poslom sinhronizovao se sa ramenima u jednom konstantnom grču i bojazni da nisam dorasla svemu u šta sam se upustila i da iz svega toga neću živa izaći. Kao da je sva odgovornost koju sam osećala sela baš na moj vrat. I na ramena.
Continue reading
Neki dani nam se nemilosrdno sruče na leđa,
povuku nas za rukav
i sapletu.
Neki dani nas zaliju kišom i suzama,
osuše nas vetrom
i iskeze nam se u lice.
Srećni smo ako nas ne lupe po glavi.
Tada su nam živci prekratki, a dani predugi.
Tada vreme merimo roditeljskim prekorima, kajanjima, nadanjima i
dečjim nestašlucima, smehom i obećanjima.
Neki drugi dani, kad se rode, pomaze nas po obrazu,
srećni što su tu,
iskreno verujući da će im sve ići po planu. Continue reading
Ako si već rešila da požuriš,
u redu, dočekaću te raširenih ruku.
Juče si me naterala da unesem mladice još gladne sunca.
Zahvaljujući tebi i tvojoj kiši, učinilo mi se da nikad nisi ni odlazila.
Već brišeš zeleno i donosiš svoje boje.
Još uvek boje.
Još malo – trulež.
Jučerašnja Žudnja ne bi imala isti smisao bez tebe.
Jučerašnja čajanka ne bi bila ista. Continue reading
Postoje jutra kada se probudim zahvalna, jutra kada zaboravim na jučerašnju gužvu, žurbu i nervozu,
jutra kada mi nije nije važno hoću li uspeti danas, sutra, ikada,
jutra kada se definicija uspeha menja,
kada nije važno ko je u pravu.
Postoje jutra koja mirišu na jutra mog detinjstva kad sam se lenjo izvlačila iz posteljine i protezala u beskraj.
U ova retka, ružičasta, topla jutra, setim se da, još u krevetu, kažem hvala. Continue reading
Upravo smo tako i zamišljali našu Dušku. Ponekad pomislim da ju je naša mašta, dok je još uvek nismo zaista ugledali, stvorila takvom – nežnom, radoznalom, razigranom, punom razumevanja, posvećenom, dobrom osobom. Kao i svaki jazavičar, a kao i svi mi porodično, i ona je ponekad tvrdoglava. Od početka je bilo neizbežno, uostalom, da će ličiti na nas. Ili mi na nju.
Kad smo je prvi put ugledali, to je uistinu bila prava ljubav na prvi pogled; ljubav koja traje i koju ni million nestašluka ne može da pomuti. Uostalom, ni od koga drugog nismo ni mogli očekivati da će bolje rešavati naše probleme, da će bolje brinuti o našim bebama, da će imati više strpljenja za nas i da će nas uvek tako velikodušno voleti.
Nije mnogo vremena trebalo da provedemo sa njom da bismo se u to i uverili.
Duška. Continue reading
Otkad znam za sebe, želja za putovanjima su deo mene. Dugo sam prebacivala sam tati zato što nije prihvatio ponudu svog rođaka da se svi odselimo kod njega u Melburn, još za vreme srećnih osamdesetih. U svojim tinejdžerskim godinama, zavidela sam Aniti i Dreziku ne toliko na njihovoj ljubavi, koliko na tome što žive u toj vreloj zemlji. I dan danas čuvam razglednice sa kengurima koje smo još kao deca moj brat i ja dobijali od rođake, a “Povratak u Idn” mi je i posle skoro million godina, koliko ima otkad sam prerasla nižu osnovnu školu, i dalje jedna od najboljih priča. Nikako ne pristajem da pogledam seriju ponovo; ove zrele oči ne bi videle isto što i oči devetogodišnjeg deteta. Continue reading
Leto nemilosrdno prolazi.
Izvlači se kroz pukotine na zidu, kroz prozor koji je ostao odškrinut, kroz svaki udah i izdah.
Leto mi izmiče kroz prste dok kucam, pišem, kuvam, mazim.
Dok ljubim. Leto mi se iskrada kroz poljupce.
Kroz moj naivni smeh kojim verujem da će se leto vratiti na kratko.
Makar na još par dana.
Leto mi struji kroz latice cveća na balkonu, kroz paukovu mrežu i žice na točkovima bicikla. Continue reading
Već nekoliko večeri moje mišice i ja posmatramo Mesec pred spavanje.
Veliki, savršenog okruglog oblika, sjajne žute boje, gleda njih istim onim očima kojima je gledao mene kad sam bila mala i osmehuje se istim osmehom.
Mišice kažu da mogu da vide Mesečeve oči, nos i usta; kažu da mogu i da ga čuju dok sija.
Večeras Mesec nije čuo njihova pitanja, pa su morale mene da pitaju:
-Mama, je li Mesec srećan?
-Jeste.
-Kako znaš?
-Zato što je žut. Žuta je boja sreće. Vidiš, sad je srećan.
-A zašto je srećan?
-Zato što si ti srećna. Jesi li srećna, mišice?
-Jesam! A može li Mesec da bude tužan?
-Može.
-Kada je tužan?
-Kad je neko dete tužno.
-A je li sada neko dete negde tužno?
Opet sam sebi uskočila u usta. Continue reading
Poslednjih pet godina maštam o tome da se budim rano i da uživam u šolji tople kafe, u miru i tišini. Umesto toga, gotovo svako jutro skačem, jer se deca uvek probude pre mene. Nisu one nespavalice, naprotiv, već ja, ma koliko da volim jutra, isto tako volim i noći. Kad bih samo mogla da ne spavam, život bi mi bio savršen. Zaista, savršen. Kad završim sve obaveze koje su neizbežne u toku dana i kad se naigram i nauživam sa porodicom, onda bih volela da sednem i da čitam. Velika me gomila knjiga čeka na prozoru. Žale se, jadne, da nije fer, da su sve one knjige u ranijoj fazi mog života mnogo bolje prošle nego one. Bolje su prošli Mark Tven i Tolstoj od pisaca self-help literature. Logično. Continue reading
Bili tata i mama koji su, kao i svi ostali, pre toga bili mladić i devojka, a još ranije – vilenjak i vila. Jedino što su taj vilenjački deo svog života zaboravili.
Mada, naslućivali su da nisu baš čista posla sa njima.
Kada su se upoznali, to na primer nisu bila baš čista posla. Prosto je nemoguće da se ljudi tako brzo zaljube jedno u drugo i zaborave na sve ostalo.
I danas im to parče života deluje kao san.
Kada bi vozili bicikl, golicalo ih je nešto po leđima, blago kao dodir leptirovih krila, kao da se nešto otima i želi da izađe napolje, da im pomogne da polete. Continue reading
Vidiš li gde su prozori zatvoreni daskama,
gde sivi kolosek blista na suncu i slanom vazduhu,
gde je asfaltna šindra zguljena ili opala s krova,
gde krupne bele rade plutaju po moru trave?
Odatle valja početi. Continue reading
Juče sam napunila 36 godina. Nije ni mnogo, ni malo; taman toliko da kažem da sam uradila dosta toga, ali da sam mogla i mnogo više. Četrdesete mi dahću za vratom.
Juče mi je došla prijateljica na rođendanski sladoled i reče mi da odlazi u LA, USA, na duže, na nekoliko godinica; ko zna, možda i na mnogo, mnogo duže. O tome ću tek razmišljati, ali to je to. Život je nepredvidiv toliko da sve začas okrene naglavačke.
Ni mišice ni Rra nisu bili kod kuće; na zasluženom su odmoru, a ja sam dobila svoj zasluženi termin za čitanje knjiga i izležavanje na terasi. Continue reading
Prema podacima Svetske organizacije za migracije iz 2010. godine, broj migranata je procenjen na 214 miliona. Ako bi taj broj nastavio da raste istim tempom kao i tokom proteklih dvadeset godina, očekuje se da bi broj dostigao 405 miliona. Pomeranja stanovništva uvek su se pratila zbog mnogo razloga, a jedan razlog, koji možda podrazumeva i sve ostale je to što, pomerajući se na geografskoj karti, migranti stvaraju određenu pometnju, disbalans u ravnoteži u jednom trenutku uspostavljenoj u svetu. Migranti nose sa sobom svoje kulturno nasleđe, svoje običaje i, naravno, jezik. Kao što jezik kojim se govori u zemlji domaćina, njima može predstavljati problem, i jezik koji oni donose sa sobom može da izazove problem. Continue reading
Savršeni dani obično dođu iznenada; prišunjaju se ne dajući od sebe nikakav nagoveštaj. Uprkos svim planovima, malim, tajanstvenim znakovima govore nam da treba da skrenemo baš u tu ulicu, da pratimo liniju maslačaka sa leve strane ulice i beli trag na nebu.
Jer, ako pratimo znakove, pred nama se otvara panorama savršenog dana: sunce, reka, brodovi, blag vetar i beli, prozračni oblaci, a u nama rešenost, smirenje i radost. Continue reading
Moj suprug, naše dve devojčice i ja smo vegetarijanci. Ne vegani, kako nas mnogi još pitaju kad čuju da smo vegetarijanci i ne jedemo ribu, a ni piletinu. Jedemo jaja i mlečne proizvode. Mi smo vegetarijanci, takozvani lakto-ovo vegetarijanci.
Pripremajući materijal za posao koji sam obavljala 2006. godine, mnogo sam čitala o životinjama, o prehrambenoj industriji, o tome kroz šta životinje prolaze dok se uzgajaju i pripremaju za ljudsku ishranu, o štetnim, korisnim i o apsolutno nepotrebnim namirnicama u ljudskoj ishrani iz mnogobrojnih izvora. Ja sam prestala da jedem meso odmah, ribu tek dve godine kasnije. Moj suprug je prestao da konzumira meso 2008. godine, a naše dve devojčice nikada ga nisu ni okusile. Continue reading
Evo od čega smo. Život je divan kad smo jedno.
„Znanje koje nam je posađeno urodiće plodom u svakom od nas. Priroda uvek inspiriše, a kako koga, vreme će pokazati. Moj kompost se krčka, pravim plan svoje bašte i polako ću početi sa njenim raskrčavanjem, bacam se na knjige da dopunim znanje, a ostalo ce biti istorija”.
Olga Panić
„Mi već gajimo povrće u Baštalištu, a Dejvid nam je pokazao nekoliko veoma korisnih trikova koje ćemo sigurno primeniti. Smatram da je bilo jako korisno i za potpune početnike zato što je Dejvid preneo osnovno znanje potrebno za započinjanje bašte i to je uradio na neposredan i šaljiv način“.
Balša Koković Continue reading
U vremenu kada svest o zdravoj ishrani i ekologiji sve više raste i kada se sve više ljudi opredeljuje da se vrati zemlji, da zasadi svoju baštu ili makar začine na terasi, žene i majke posebno su motivisane da preduzmu konkretne korake ka tom cilju i polako postaju ono što se na zapadu sada zove “femivorke”.
“Moja beba je prošlog proleća krenula sa dohranom. Radovala sam proleću koje je najbolje vreme za to, jer toliko voća i povrća polako pristiže na pijace. Posebno sam bila uzbuđena kad je stigla blitva. Sva srećna što će nam trpeza ozeleneti, otišla sam sa svojom bebom na pijacu, gde me je sačekalo neprijatno iznenađenje. Ne mogu vam opisati svoj strah kada me je jedna prodavačica posavetovala da ipak ne kupujem blitvu od nje, jer „ko zna čime su je i kako prskali, a vi ipak imate bebu”, priča nam mama Biljana P. Continue reading
Летње игралиште by Сандра Ђурић-Милинов је лиценцирано под условима лиценцеCreative Commons Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија.