Moji životi na drugim mestima

Moji životi na drugim mestima

Svojih putovanja sećam se kao delova sna.
Kao iscepkanih grupa trenutaka.
Dijaloga.
Smeha čijeg se razloga ne sećam.
Slučajnih pogleda i osećanja izazvanih njima.

 

Moji životi na drugim mestima

 

Svojih života na drugim mestima sećam se kao slike na kojoj čitam knjigu u metrou, sa planinarskim rancem punog opreme za dug radni dan.
Svojih života na drugim mestima sećam se kao večernjeg voza iz Barselone i Santa Susane, sa šuškavim suglasnikom.
Kao glasa u metrou. U vozu.
Kao jednoličnog kloparanja četvorosatne vožnje devedesetih, u studentske dane, do grada udaljenog sto kilometara.
Kao beskrajnih rasprava o muzici, o književnosti.
O besmislu.
Koje su se savršeno dopunjavale sa beskrajnim, kao život na jednom mestu zamornim, kloparanjem.

 

Moji životi na drugim mestima

 

Moj život na drugim mestima je sredovečna Britanka koja se posle duge šetnje raduje pivu.
Taj život na drugim mestima živi i dalje kao slika umornih stopala moje dece.
Taj život je ona pločica na šetalištu, ona mala pukotina koju sam samo ja pronašla i saplela se o nju.

 

Moji životi na drugim mestima

 

Moj život na drugom mestu su moji prsti koji se na minusu hvataju vruće kafe, moje nozdrve koje kroz kristale leda udišu miris te kafe, moje misli koje hrle nazad ka Santi Susani, ka Barseloni, ka letu, noćnoj vožnji. Dok u čizmama bez postave grabim ledenim ulicama.

 

Moji životi na drugim mestima

 

Zrikavci, niste me zaboravili za tih par godina?
Dobro je. Umrla bih na svim mestima da jeste.

 

Moji životi na drugim mestima

 

 

Moji životi na drugim mestima su zagušljive sobe u hotelu na ekskurziji.
Noć u prepunom planinarskom domu.
I masna juha.
I moja odluka da poštedim meso. Vodu. Vazduh.

 

Moji životi na drugim mestima su stene.
Vrtoglave visine.
Plavetnila.
Zurenje kroz trepavice.
Puštanje sunca do ožiljka, do reza, do preloma i istegnuća.
Prepuštanje svetlosti.
Ćutanju.

 

Zaborav.

 

Moji životi na drugim mestima

 

Moj život na drugom mestu je mir sa mojim telom u bleštav letnji dan na pesku.
Odsustvo stida zbog povijene kičme, stomaka dvaput rastegnutog do neprepoznatljivosti, plave mreže ispod levog kolena i sede u obrvi. Opet izrasle.
Odluka da zadržim sedu.

 

Moji životi na drugim mestima su spajanje sa drvetom, spajanje sa nebom, spajanje sa morem.
Moji životi na drugim mestima su stapanje sa sivilom, sa nepreglednom belinom, sa vojskom koja me pretiče.
Utrkivanje sa besomučnim trkačima. Takmičenje u besomučnosti. U besmislu.

 

Moji životi na drugim mestima

 

Moji životi na drugim mestima su saznanja da sam večna, da sam oduvek bila, da ću uvek biti.
Moji životi na drugim mestima su saznanja da ne postojim, da nikada nisam, da je ludost verovati da jesam.
Da su moja deca najlepši san.
Da su moja deca jedina istina.
Da je on zvuk, miris i toplota oko mene.
Fizička i eterična bliskost.

 

Moji životi na drugim mestima

 

Moji životi na drugim mestima su saznanje da me najbliži na nekom drugom mestu ne bi prepoznali.
Jecanje, grcanje zbog tog saznanja.

 

Moji životi na drugim mestima su moja šaka u džepu njegovog crnog kaputa, zajednička potraga za savršenim avokadom i čaj na drvenoj terasi.
Onaj Kinez sa gitarom prekoputa.
Mačke koje su nam krčile put i manipulisale pogledom.
Uverenje da je ova uzbrdica poslednja.

 

Moji životi na drugim mestima

 

Prokletstvo je, ili blagoslov, kad živiš svuda, kad se sećaš svega, živo, kao da se sada događa.
Toliko, da moraš da plačeš. Jer si podeljena, razdvojena, razbacana.
Toliko, da si unapred ljubomorna na svako sledeće putovanje, na novu odluku, na još jedan život.
Na ljude koje ćeš sresti.
Na mačku koju ćeš nepravedno oterati.

 

Moji životi na drugim mestima

 

Prokletstvo su, ili blagoslov, moji životi na drugim mestima, moje čežnje da oni budu jedini.
Ili ovaj, u kojem mislim da sam trenutno, trudeći se da verujem u postojanje na jednom mestu, u jednom, samo jednom jedinom trenutku.

 

Moj život na ovom mestu je misao, osećaj, želja da mogu da živim samo u ovom trenutku.
Da mogu da postojim samo na ovom mestu.
A ne mogu.
Jer znam tu stazu. Znam gde su joj glavni kamen i putanja kojom su mravi prošli letos.

 

Moji životi na drugim mestima

 

I znam da je trebalo da se vratimo.
Znala sam da će nas mesec pratiti kako je i obećao prošlog proleća.
Samouvereno održava svoju punoću, i smeši se, i čudi se, otvorenih usta, kako ne mogu da shvatim da je u redu postojati na svim tim mestima, da je u redu da boli, i da jedino tako putovanje i život imaju smisla.
Dok jurimo asfaltnom rutom, dok krčimo stazu, dok postojimo na svim mestima i u svim trenucima, osećam zagrljaje, glave na mom krilu, ruku na mom ramenu, čujem njihove glasove koji objedinjuju sva mesta, krče staze da povežu i zaokruže sve moje živote. Njihov smeh se prolama svim svetovima. Oni su bližnji koji će me, znam, svuda prepoznati.

 

Moji životi na drugim mestima

4 Comments

  1. Sve nam mogu ukrasti, samo sjećanja nikada! Hvala ti što nas svaki puta povedeš u svoju prošlost, dočaraš ljepote koje žive u tebi. Uživaj sa svoje tri sreće! Možda vas jednom put nanese i u moje krajeve, baš bi mi bilo drago upoznati vas 🙂

Оставите одговор