Kad sam bila mala
ruke, šake, umovi
oblikovali su, kalupili su, vajali su
moju stvarnost
moje ponašanje
moja očekivanja
moja osećanja
moje strahove
mene.
Kad sam bila mala
sadili su, vukli, gurali, negovali, zalivali, povlačili
niti svoje volje, svojih koncepata, svog razumevanja
duboko u mom mozgu
duboko u mojoj duši.
Učili su me. Formirali su me
da bi mogli da rade sa mnom
ono što oni hoće
a da ih niko nikada ne pronađe
nevidljive, sigurne, ukorenjene
u meni.

Danas sam probudila jutro
protegla zlatne zrake preko neba
poređala oblake kao obaveze
i postavila sunce u centar.
Danas sam protresla grane
i doterala krošnje
pevušeći im o dubini sanjanja
o slatkoći obamrlosti
o čaroliji promene
o snazi neodustajanja
i lepoti neznanja.
Disala sam nebo
plavo
nežno
žuto crveno bakarno
vlažno.

Jedna od važnijih stvari za mene uvek je bila sigurnost. Od maminih zagrljaja, mekote i njenog glasa, do olakšanja što sunce uvek isto izlazi i zalazi. Volela sam predvidljivost svojih dana i slobodu i prostor koju su mi davali. Bez obzira šta sam radila, mogla sam da računam na glasove koji su me okruživali, ruke koje su me prihvatale i na novi dan, isti, a drugačiji onoliko koliko sam ja to htela. Iz te dečje uljuljkanosti budili su me povremeni padovi i nepredviđene reakcije koje sam prihvatala kao anomalije u sistemu, kao gličeve u mojoj savršenoj realnosti. Continue reading

Sve što si uradila juče je dovoljno.
I dovoljno dobro.
Ni manje
ni više
od koliko je trebalo.

Sve što ćeš danas uraditi
je taman.
Sve što danas nećeš uraditi
nije ni trebalo da bude završeno.

Ne plaši se.
Dovoljno je. Continue reading

Na mojoj desnoj nozi, na mestu gde kamenjar kolena prestaje i dolina butine počinje,
nalazi se beleg, duguljast, svetlobraon boje.
Nana je govorila da liči na grozd, a mene je uvek podsećao na lozu, možda vinovu.

Na levoj strani mog struka,
na mestu gde se pridržavam kad se umorim, naljutim, smejem iz sveg glasa ili zadišem,
nalazi se beleg, širok kao raširena dečja šaka, nalik bezbrojnim bobicama.
U njemu sam oduvek videla puzavicu okićenu roze zvončićima. Continue reading

U septembru 2017. kada je moja starija ćerka krenula u prvi razred, rekla sam da poslu od kuće. Zapravo, godinama pre toga radila sam od kuće, ali sada je postalo ozbiljnije. Spremna za više, za mnogo, za najviše, rekla sam ”da” poslu gde su moje smene skoro tri godine bile duže od dvanaest sati, gotovo stopljene jedna s drugom.

U septembru 2017. kada je moja starija ćerka krenula u prvi razred, stavila sam ostatak života na čekanje, nesigurna u to šta zapravo činim i sela na stolicu sa koje sam ustala pre petnaestak dana, bolne kičme, mutne glave, pitajući se ko sam i imam li još dovoljno vremena da prokljuvim šta želim. Jer, ja grizem četrdesete, a još uvek nisam sigurna šta tačno želim. Jer sam svoje želje uvek ograničavala spoljašnjim okolnostima. Jer ja mogu da osetim od čega cvetam i zašto cvetam samo dok se cvetanje dešava.

✽ ✽ ✽

Moj tata puni 65 godina u maju i ne plaši se ničega. Tako kaže. Srce mu je za operaciju, ali ne plaši se. Svake godine ide na kontrole i svaki put mu kažu, sledeće operišemo. U penziji je, ali i dalje radi. Sećam se, dok smo živeli zajedno, nije ni spavao. Iz noćne smene je odlazio na drugi posao, radio treći dok sam studirala, uvek isprobavao nove stvari. Puni 65 godina u maju i ne plaši se ničega.

Tata gaji pčele i ovce.

Tata može uvek i bilo gde da zaspi.

Mislim da cveta kad pojede nešto slatko.

✽

Moja mama puni 60 ove godine i, iako je umorna, ne staje. Ima svoju prodavnicu prehrane od mog drugog razreda u kojoj smo mi, porodica, uvek najviše radili. Tek kad sam ja otišla na fakultet, mama je zaposlila dve radnice, ali jedna uvek fali.

Mama ima još i povrtnjak i vinograd i baštu.

Mama zadrema čim sedne. Ili čim se svet oko nje utiša.

Mislim da cveta kad se naspava, jednom godišnje, za Božić, jer se tog jutra ne isporučuje hleb.

✽ ✽ ✽

Ja sam odrasla u maminoj prodavnici, završila osnovnu i srednju školu radeći. Sva moja sećanja na kuću zapravo su sećanja na ono što se dešavalo u prodavnici. Tu su mi dolazile drugarice, što je bilo baš zgodno zbog sladoleda. Tu sam radila domaći. Tu sam pročitala tonu knjiga. Tu sam se zaljubila u radio. Tu sam spremala prijemni za fakultet, a kasnije, preko leta, i ispite. To nije bio posao, već način života koji sam volela.

Cvetala sam.

Na trećoj godini studija sam počela da radim. Samo studiranje nije bilo dovoljno, činilo mi se da gubim vreme i da mogu više. I mogla sam. I volela sam.

Cvetala sam.

Na dalekom severu radila sam dva posla.

Cvetala sam.

Sada radim od kuće. Govorim deci često ”dosta”, ”ne sad”. Zahvalna sam na prilici da radim i da budem tu, prisutna.
Ali prečesto govorim ”sačekaj”, ”ručaj dok sam ja na sastanku”, ”još samo ovo da uradim”.
Još samo ovo.
Još samo ovo.
Još samo ovo.
Kočim život.

Cvetam kad završim posao. Ali često budem preumorna.
Kočim cvetanje.

✽ ✽ ✽

Da li je u kulturi koja je fokusirana na neprestani rad, u kojoj je isključivanje, pauziranje, praktično nemoguće, moguće cvetanje?

Da li je u kulturi gde smo najviše zabrinuti za posao koji nije najvažniji u našim životima, za posao koji nas izoluje i udaljava od porodice i prijatelja, za posao koji nas udaljava od sebe samih, moguć mir?

Da li u kulturi neprestanog rada možeš da ostaneš zdrav?

U martu 2020. kada je moja starija ćerka dobrano zagazila u treći razred, a mlađa u prvi, odlučila sam da prepolovim svoje radno vreme, da ne uzimam dodatne sate i da ne tražim dodatni posao. Da pauziram sa kompromislima. Da se resetujem i podsetim se gde kompromisi prestaju.

Nije lako, nije jednostavno. I treba stajati iza te odluke čak i kad se okolnosti promene. Kad te, na primer, posle samo par dana opasni virus vrati u kuću, zatvori ti vrata pred nosem i kaže, čekaj, jedna decenija izolacije nije dovoljna; hajmo još malo. U martu 2020. kada je moja starija ćerka dobrano zagazila u treći razred, a mlađa u prvi i kada su mnogi ljudi počeli da preispituju svoje živote, rekla sam ne, iscrtala granice i bacila gumicu.

✽ ✽ ✽

Ne znam da li ćemo uspeti da izlečimo rak i predupredimo srčana oboljenja, zaustavimo epidemije i pandemije, ali znam šta možemo… da prestanemo da radimo kako smo do sada.

Možemo početi da živimo istinski, bez kompromisa za koje nikad zaista nismo bili spremni, bez straha.
Da ne zaboravljamo na ono što je najvažnije i ono od čega cvetamo.
Da znamo od čega cvetamo i da ne mislimo o okolnostima dok osećamo, sagledavamo svoje mogućnosti i određujemo granice.
Da ne odlažemo neodložive stvari kao što su zagrljaji, kao što su poljupci, kao što su dani, kao što su vikendi.

Treba da zadržimo mogućnost da radimo sa svog kuhinjskog stola, ali i da priznamo da je ono što se dešava oko tog stola isto tako posao, ako ne podjednako, onda mnogo, mnogo, mnogo više važan. I to ne treba da znači da će biti manje uspešnih ljudi sa karijerama, već da će biti više uspešnih ljudi sa više mogućnosti, sa izborima. I definicije uspeha neće ni postojati, jer će postojati tako mnogo uspešnih ljudi, i uspeh će biti lična stvar.

Uspeh treba da bude mogućnost za isključiš kompjuter kada si potrebna svojoj porodici i prijateljima i kada su oni potrebni tebi. Uspeh treba da bude izvesnost da ćeš imati zdravstveno osiguranje, da ćeš doživeti penziju. I da, u nekom drugom vremenu i prostoru, moj tata ne mora da radi tri posla da bismo brat i ja mogli da se školujemo, da ne mora da operiše srce i pije milion lekova, a mama može češće od jednom godišnje da prespava jutro.

✽ ✽ ✽

Suprug i ja smo srećni. Imamo svoje poslove i naš sto je pun.
Zahvalna sam.
Zvuk tastature me umiruje. Taj zvuk jedna je od mojih konstanti, moj orijentir, bez obzira na bilo šta što se napolju dešava. Volim to što radim i znam da je to pravi način na koji želim da punim naš sto. Ali bez suvišnih, nerazumnih kompromisa.

✽

Dok godišnja doba postaju sve nepredvidivija i dok sutra postaje sve neizvesnije, a vreme sve brže prolazi, slike se kristalizuju.

Ne cvetam od svog posla, već od ljubavi kojom me moji ljudi zalivaju i od zagrljaja kojima me pokrivaju.

Želim više neba, manje plafona.

Više drveća i šuma, manje zidova.

Više prostora, manje kapitalizma.

Više bicikala, manje automobila.

Želim da primetim sitnice zbog kojih sam ponovo ljudsko biće, a ne mašina: sendvič sa jajima koji sam videla u filmu i on mi napravi isti takav, pica za večeru jer sam celo popodne čitala knjigu, klupčanje na maminom krilu jer nisam prestala da budem dete iako imam svoju decu, zurenje za koje kažu da je odmaranje očiju i dan u kojem niko od mene nije očekivao da budem produktivna, pa ni ja.

Da sa manje mogu d o v o lj n o. I da mi više od toga ne treba.

✽ ✽ ✽

Starija ćerka, koja će uskoro završiti treći razred, kaže mi da će mi napraviti magični napitak da bih i ja mogla sa njom i njenom sestrom da skačem. Isključujem kompjuter, odmičem se od kuhinjskog stola, ustajem sa stolice i počinjem da skačem. Skačem, prvo tako da mi stopala dodiruju guzicu, onda da mi kolena dodiruju stomak, a onda naizmenično. Čini mi se, sve oko nas se trese. Njih dve skaču sa mnom, i smeju se, iznenađeno, neobuzdano, divlje. A ja gubim dah i vrti mi se u glavi od sve te krvi koja počinje da cirkuliše. I smejem se. I cvetam. Toliko je potrebno. Moraću da udahnem duboko.

Ona se u igri zove Cvetana i veruje da je gusenica koju je deda letos uhvatio, nazvao je Plavojka i stavio u teglu da posmatraju kako se pretvara u leptira, odletela dok su ona i njena sestra spavale pod borovima. Sada, kada spazi leptira, nada se da je to baš ona, Plavojka, gladna gusenica koja je dobila svoj srećan kraj.

Continue reading