Neustrašiva, divlje kose na hladnom vetru
stara prijateljica i ove godine
lagano hoda ka meni i smeška se;
prepoznajem je izdaleka
u njenom crnom kaputu.
Više puta sam probala
da prođem pored nje
pretvarajući se da je nisam videla;
da je pogledam i nastavim
pretvarajući se da je nisam prepoznala; Continue reading
Author: Letnje igralište (Page 2 of 8)
Kad sam bila mala
na nebu je bilo više zvezda
u vetru više žutog lišća
na zemlji je bilo više kukuruza
u dvorištima više pasa
na licima više osmeha.
Kad sam bila mala
oktobar je duže trajao
ljudi su se više družili
i ja sam bila tu
da sve to vidim
da budem
da osetim
i nikad ne zaboravim.
Nisam vam pričala o svojoj baba Vidi,
ni o tome kako je umrla dok je tama vladala zemljom
i dok su padale ledene kiše.
Nisam vam pričala,
bilo je to pre tri godine
a ja dve nisam verovala
teško i sad poverujem da je zaista nema
pričala nam je da taj čovek u belom odelu
dolazi svake noći da je vidi
plašim ga se, govorila je
i nije smela da spava sama.
Da se rodim kad sam se rodila, gde sam se rodila, u jeku leta poslednje godine vesele decenije kada su svi išli na Jadran i kad su bez straha mogli da prespavaju noć u autu. Da se moja porodica raduje mom prvom koraku dok nacija plače za ocem jugoslovenstva. Da pevam himnu Slovenima u učionici sa cvećem u prozorima i peći na drva. Da crtam zastavu sa zvezdom za kuhinjskim stolom dok deda prepričava događaj iz šezdesetneke kada je K. tražio seljacima da poseju kukuruz u jesen.
Da stojim na ivici ponora i rastem, između dve epohe, držeći se čvrsto za obe.
Leto nikad nije ono što očekujem da će biti. Nikada dovoljno dobro, dovoljno lagano, sa dovoljno vetra, dovoljno kiše. Obično bude pretoplo, previše toplo da bih išta radila, pa ga provodim žaleći se što je suviše toplo. I kraj je sveta, o da, sigurno je kraj sveta, jer oči ne mogu da podnesu tu količinu svetlosti, koža isparava vrelinu, mozak se gasi i resetuje, iznova i iznova, glava mi je puna monsunskih vetrova, sa leđa se slivaju potoci znoja. Da li je onaj vetar juče ikome pomogao? I šta kažu za kišu, hoće li uskoro?
Znaš, tvoj najverniji saborac je dete u tebi; ono koje ti maše sa obale, sa livade, iz bašte, sa bicikla, iz malene sobe oblepljene posterima, sa prozora u kojem se mesec i sunce nadmudruju. Maše ti dete i osmehuje se. Oseća konačnost kružnice i raduje se, uprkos tom znanju ili baš zbog njega.
Znaš, najveća podrška i najsnažniji oslonac su u tebi — koren i stabljika — tlo i stub — stopala i kičma — stablo i list; sve što ti treba da budeš sigurna, da budeš postojana, da budeš stamena… Seti se da jesi, sve to jesi, seti se svaki put kad pomisliš da nisi dovoljno, kad pomisliš da nisi koliko treba. Jesi. I mnogo više. Nikada nisi videla svoje granice.
Sanjala sam da je sve samo igra.
Pas će poživeti petnaest godina, ako imaš sreće.
Imaš sreće ako možeš svake večeri da joj kažeš laku noć.
Imaš sreće ako te svakog jutra budi bat njenih šapa po drvenom podu.
Jer ona te osluškuje, jer ona razume jutro i zna da je vreme.
Imaš sreće ako te vodi u šetnje i podseća da usporiš
da zaboraviš na sve što moraš.
Jer ona ti nikad nije bila moranje.
Ti si je dovela ili je ona sama došla u tvoj dom.
I bile ste najrođenije.
Volim Dušku koja voli cveće, pogotovo petlovu krestu. Šnjura njuškom po saksiji i trlja se o listove u tople letnje dane na terasi. Baškari se u žbunovima kada odemo u vikendicu, gde se petlova kresta bokori.
Volim Dušku koja voli lagano da šeta cvetnim poljanama. Njena mekana, vlažna njuška dotiče svaku nežnu lisku; njeno čelo se provlači ispod velikih svilenkastih listova; njena dugačka leđa se češkaju o divlje grane nepotkresanih žbunova. Ona kija kada se nađe u oblaku vazduha punom polena i mirisa. Ona polako i posvećeno obožava svaki pupoljak pored kojeg prođe, ali ne ozbiljno i nasilno, kako mi, ljudi, činimo, već onako kako svako divlje božje stvorenje čini… u tišini, zahvalno, ne ozledivši nijedan jedini delić savršenstva.
Nosim lice svoje mame odnedavno, ako mogu tako da kažem, od tridesetih. Nosim njene linije, njene oblike. Do tada sam ličila prvo na jednu, pa na drugu baku, na tatu, na dedu, pa i na bele piliće. Tako su mi govorili.
Vidi, ista Radinka!
U ranom detinjstvu punačka i plava kao tatina mama, u kasnijem detinjstvu visoka i jaka kao mamina mama.
Ista si Vida!
Deca uvek liče na one koji im prethode, retko na sebe; kao prozori kroz koje odrasli vide poznata lica, kao ogledala u kojima naziru čuperke i pege, kao površina reke koja reflektuje onu neustrašivost, onu razuzdanu, neopreznu radost kakva odavno, baš odavno nije pokrenula ni njihove noge, ni njihove ruke, ni srca.
Kad mi sedne u krilo
ja je zagrlim.
Šake prislonim o njene grudi
i osećam
gotovo da mogu da opipam
ritam kucanja njenog srca.
Uho prislonim na njena leđa
i slušam njeno srce
kroz šumu kostiju
kroz livadu kože
kroz okean krvi. Continue reading
Da li svakog dana treba da jedem supu kako bih preživela dane začinjene pandemijom, progonom radnika, otpuštanjima, nasiljem, patrijarhatom, diskutabilnim mentalnim i narušenim duševnim stanjima?
Ili je možda sve ovo začinjeno pandemijom, pošto je bilo tu prvo?
Biće da je tako.
Koliko supe treba da skuvam kako bih mirne duše mogla da posmatram svoju decu kako rastu ovde?
Continue reading
Najnežnije jutro,
drago mi je što te ponovo vidim.
Nežno od magle, nežno od snega
nežno od nade
zadržavaš mi dah svojom mekotom.
Najnežnije jutro,
tvoja bela krila nose sećanja
kao pahulje pokraj prozora
ushićenošću neoslabljene snage
tišinom nepomućenom vetrom.
Otvoriti jedno
pa drugo oko
skočiti iz kreveta
i vrteti se u krug
skačući na jednoj nozi.
Zatim
stati ispred ogledala
i slati poljupce
umornim očima
u ogledalu.
Volela bih da mogu da vas budim
obećavajući plišane dane, sunčane sate, raspevane vetrove.
Volela bih da mogu da vam pričam priče o životu
kao o pitomoj livadi, bezbrižnom potoku, darežljivoj njivi.
Volela bih da mogu da zagnjurim lice u vaše kose
i ne mislim o olujama, o brodolomima, o slučajnostima.
Kad sam bila mala
ruke, šake, umovi
oblikovali su, kalupili su, vajali su
moju stvarnost
moje ponašanje
moja očekivanja
moja osećanja
moje strahove
mene.
Kad sam bila mala
sadili su, vukli, gurali, negovali, zalivali, povlačili
niti svoje volje, svojih koncepata, svog razumevanja
duboko u mom mozgu
duboko u mojoj duši.
Učili su me. Formirali su me
da bi mogli da rade sa mnom
ono što oni hoće
a da ih niko nikada ne pronađe
nevidljive, sigurne, ukorenjene
u meni.
Kad žudiš za mirom, a sve oko tebe ustane u kovitlac i polako počne da te, ma koliko mu se isprva otimala, podiže, ostavi sve i izađi.
Izađi u tišinu. Izađi među drveće.
Seti se koliko je važno da se otmeš kovitlacu koji nevažno pretvara u važno, koji sve što čeka boji u hitno, koji smišlja varke, koji muti lica i njihove reči, koji skriva putokaze i ubrzava te do plača, koji unosi smutnju i tvoje misli boji u očaj. Seti se koliko je važno da prepoznaš bezumnost poznatog kovitlaca na vreme i iskoračiš iz njega.
Izađi u tišinu. Izađi među drveće.
Continue reading
Danas sam probudila jutro
protegla zlatne zrake preko neba
poređala oblake kao obaveze
i postavila sunce u centar.
Danas sam protresla grane
i doterala krošnje
pevušeći im o dubini sanjanja
o slatkoći obamrlosti
o čaroliji promene
o snazi neodustajanja
i lepoti neznanja.
Disala sam nebo
plavo
nežno
žuto crveno bakarno
vlažno.
leto je retko kada zvuk udaranja morskih talasa o stene
ćešće je zvuk kotrljanja točkova tvog bicikla do kutka na reci gde se kupa društvo
leto je retko kada ispijanje koktela u baru na plaži
češće je potraga za slatkom lubenicom i pljuckanje koštica dok se slast sliva u stomak Continue reading
Planovi, mogući scenariji, mogućnosti, čekanja, beskrajna čekanja…
Kako se živi u neizvesnosti?
Kako da živiš u nepoznatom? Continue reading
Jedna od važnijih stvari za mene uvek je bila sigurnost. Od maminih zagrljaja, mekote i njenog glasa, do olakšanja što sunce uvek isto izlazi i zalazi. Volela sam predvidljivost svojih dana i slobodu i prostor koju su mi davali. Bez obzira šta sam radila, mogla sam da računam na glasove koji su me okruživali, ruke koje su me prihvatale i na novi dan, isti, a drugačiji onoliko koliko sam ja to htela. Iz te dečje uljuljkanosti budili su me povremeni padovi i nepredviđene reakcije koje sam prihvatala kao anomalije u sistemu, kao gličeve u mojoj savršenoj realnosti. Continue reading