Leto nemilosrdno prolazi.
Izvlači se kroz pukotine na zidu, kroz prozor koji je ostao odškrinut, kroz svaki udah i izdah.
Leto mi izmiče kroz prste dok kucam, pišem, kuvam, mazim.
Dok ljubim. Leto mi se iskrada kroz poljupce.
Kroz moj naivni smeh kojim verujem da će se leto vratiti na kratko.
Makar na još par dana.
Leto mi struji kroz latice cveća na balkonu, kroz paukovu mrežu i žice na točkovima bicikla.
Čini mi se ponekad da živim od leta do leta.
Da je zima samo transfer, vreme za hibernaciju, vreme za rolnice sa cimetom, za pečene jabuke, topli kakao i Dostojevskog.
Vreme za popis, za odluke, za zurenje u ciljeve.
Zima je ozbiljna.
Leto je radost.
Zima su obaveze.
Leti ni obaveze nisu obaveze.
Ovo leto je bilo blagoslov.
Ovog leta prvi put sam čula pitanje starije mišice:
“Mama, da li me voliš uvek?”
I svoj odgovor:
“Volim te uvek i zauvek. Bez obzira na sve.”
Ovog leta prvi put mi je rekla:
“Tvoje srce je u mom srcu.”
I ja njoj:
“I tvoje srce je u mom srcu. Zauvek.”
Ovog leta mlađa mišica je izvukla svoju malenu šaku iz moje
i rekla mi da želi da uhvati sestrinu ruku, ne moju.
Jedan krajičak mog srca malo se okrnjio.
Malo je zabolelo.
Ali onda je onaj drugi kraj sav narastao od sreće i ponosa.
Ovog leta shvatila sam da svojoj deci nisam neophodna
ni za čitanje knjiga.
Čitaju jedna drugoj, iako ne znaju da čitaju,
ozbiljno klimaju glavama i silno se zabavljaju.
Starija mišica može da dohvati slavinu
i sipa vodu i sebi i sestri.
Obe mute kada spremamo kolače.
Volimo kolače.
Mlađa mišica želi da tušira stariju i ozbiljno radi na tome svake večeri.
Starija mišica i mi se smejemo.
Čeprkaju jedna drugoj po tanjiru,
imitiraju,
maze se, vuku, smeju i viču.
Proleće mi je u kući svakog dana.
Leto na pragu.
Radost koja me tera da cičim kao dete
koje još nije naučilo kako da kontroliše osećanja.
Kako se kontrolišu osećanja uopšte?
Sledećeg leta mišice će biti drugačije.
Sledećeg leta i nas dvoje ćemo biti drugačiji.
Hoću li znati kada je neki trenutak poslednji?
Šta kad mi prvi put budu rekle da mogu same da operu kosu,
da im nisam više potrebna za to?
Šta kada im zaista više ne budem čitala knjige pred spavanje?
Hoće li me neko upozoriti?
Hoće li mi neko reći, hej, to je to, od sutra ona sama čita svoju knjigu
pred spavanje i sama isključuje svetlo?
Molim da mi neko kaže.
Molim.
Samo da budem spremna,
samo da znam, da uživam svim bićem u tim trenucima i da nigde ne žurim,
da zanemarim sve drugo oko sebe,
da budem prisutna,
da ne zaboravim da joj pokažem koliko je volim,
da je držim duže u krilu i da joj pročitam pet poglavlja, a ne jedno.
Da u ponoć odemo na spavanje.
Jer će jutro otvoriti novo poglavlje za nas.
Tata i mama ponosni.
Mišice samostalnije za još jedan korak.
Zato ne čekamo sledeće leto da budemo srećni.
Kad se bude vratilo, ponovo će nam doneti vedro nebo, jasne zvezde i sjajan Mesec.
Sve će biti isto tako lepo kao i ovog leta.
Samo ćemo mi pod tom svetlošću biti malo drugačiji.
Jedva čekam da vidim u šta ćemo izrasti.
Nežno i negujuće, šmrc…
Negujuće 🙂
Hvala! I nemoj šmrc… 😉
I od zime napravite ljeto. Svaki trenutak je toliko dragocjen da ih sve treba prigrliti i jednostavno uživati
Ja učim, a mislim da deca to prirodno umeju. :)Upravo smo se vratile iz duge šetnje. Malo nas je jutros zbunio vetar, ali se ispostavilo da je dan divan. Dokaz da kad prigrliš i prepustiš se, dan da sve od sebe. 🙂
Дивно! Јесте и потресно, али то су апсурди које живимо! 🙂
Apsurd je dobra reč. Divni su apsurdi koje živimo. Ognjena, hvala! 🙂
Rekla bih da ne žališ za suncem, već za tvojim bebama… 🙂 Kako su to divne muke. Prosto ih sunce odvaja od nas, svakim danom, i kada ručice ne budu više male. I kada sami čitaju, sami se kupaju… Ne brini, to sunce ljubavi sija u svim godišnjim dobima 🙂
I zaustavila bih vreme i jedva čekam. Muke… 🙂 Hvala, Jelena! <3
Predivno draga Letnje igralište! Znaš kako ja ne dam ljetu da ode? Tako što još uvijek svoju veliku kćer ponekad hranim, tuširam, pričam s njom kao da još nije ni 1. rođendan proslavila (a već je 11. na vidiku) 😉 .Nije to baš uvijek tako, ali često. Ni sam sinom nije drugačije. Oni su moje male velike bebe.
I često se zapitam kao i ti, što će biti kada budu veliki, kad me više neće htjeti držati za ruku jer velika djeca to ne rade? A ja se topim svaki puta kada te mekane ručice traže moju. Kada, kada…. Ali nadam se da će vrijeme to jednostavno napraviti da bude kako treba 🙂
Draga Mirna, hvala! Treba imati poverenja u svet i svemir da će sve to biti baš kako treba da bude, ali kad nam ta osećanja ne daju mira. Mene najviše boli kad mi na neke tekuće događaje, važne u određenom vremenskom periodu, ode pažnja, a onda primetim kako su se u međuvremenu neke stvari kod moje dece promenile i da sam ja to propustila. Šareni točak se okreće, nema zaustavljanja. Hvala na divnom komentaru! <3
Suzu si mi izmamila, onu najsladju i najiskreniju – pred spavanje 🙂 Umetnik je onaj koji uspe da ostane i uziva u trenutku. To niko ne moze konstantno raditi, ali povremeno to sebi priustiti – srce odmah puno !
Draga Aleksandra, jako sam radosna kada učinim nekoga srećnim, makar na trenutak; to mene samu napuni dobrom energijom za narednih pet dana. Hvala na divnom komentaru! 🙂