Letnje igralište

mesto gde rastem sa svojom decom

Author: Letnje igralište (page 2 of 6)

Pozovi mamu

Pozovi mamu
sada
i sutra
i prekosutra… svakog dana
Pozovi mamu i kad ti se čini da nemaš ništa da joj kažeš
i kad ništa nije novo, važno, ni zanimljivo.

Pozovi mamu
kad si preplavljena obavezama
kad si srećna
kad si ravnodušna
kad si nervozna
kad imaš hiljadu pitanja
kad želiš da pričaš samo o sebi ili ni o čemu posebno
kad ti treba da ćutiš sa nekim
kad si tužna.

Pozovi mamu

Ona će ti reći:
„Ustani, obriši suze, otresi prljavštinu sa tura, sama, da sama,
pogledaj u nebo, skuvaj kafu, posadi nešto, pročitaj pesmu,
pusti one svoje drekavce,
kupi kartu, dođi, ispričaj mi sve,
žao mi je, razumem.”

Ona će te slušati, grliti, ljubiti čelo kao kad si bila mala,
plakati i smejati se s tobom, savetovati te, nervirati te,
napraviti večeru, pokriti te i skloniti knjigu koja ti je pala na grudi,
skuvati toplu čokoladu, napraviti palačinke, oprati košulju,
maziti po kosi, čekati da oluja prođe.

Ona će ti reći:
„Ustani, je li bilo dosta, obriši suze, prostri veš, namesti krevet, zasadi biljku,
zar moram sve ispočetka da te učim,
zar ne znaš da možeš sve što želiš, što zaista želiš,
zar si zaboravila zašto si rođena,
zar ne vidiš da vreme ne čeka,
crtaj, piši, viči, putuj, čitaj, pleši tako kako samo ti umeš.
Niko drugi ništa ne ume kao ti. Niko.
Niko drugi nije kao ti. Niko.”

Pozovi mamu

Pozovi mamu
i kad je dan sasvim običan, prazan, siv, pust
pozovi je
da ćutite zajedno
da se smejete zajedno
da se nadmudrujete
da joj kažeš kako ipak nije bila u pravu
i saslušaj kad ona bude tvrdila da ipak jeste.

Pozovi mamu
i pitaj je kako je
kako je tata
šta ima novo
šta radi komšinica prekoputa
kakve su joj ribizle ove godine
da li se naspavala.

Pozovi mamu
i kaži joj da je u redu
da razumeš
da cveće može da posadi i sledećeg proleća
da deca moraju svojim putem
da vodi računa o sebi
da uhvati tatu za ruku
da pojede sladoled
da skuva sebi kafu
da podigne noge na tabure
da se uspava ponekad
da zakasni
da uzme bolovanje
da se ne javlja na telefon
da uzme odmor
da ode na more.
Jer nju jednu imaš, podseti je.

Pozovi mamu

Pozovi mamu
i kaži joj da je voliš.

Pozovi mamu
jer niko drugi ništa ne ume kao ona, ništa
jer niko drugi nije kao ona, niko
jer vreme ne čeka.

Pesma o slobodi

Tog dana, dok se proleće još pomalo otimalo letu
dok je vrelinu ublažavalo vetrom
i podnevnu jaru iznenadnom kišom
nas četvoro počeli smo da se penjemo. Continue reading

Letnja mesečarenja

Ponekad, ne mogu da se setim svih detalja o tome kako sam dospela ovde. Zapravo, najčešće ne mogu da se setim gotovo ničega. Tek neka bleda sećanja provuku se kroz moju dušu kao sekvence iz starih filmova o svemiru koje sam gledala kao dete. Okuražena nagoveštajima sećanja, tada se zagledam u tragove iza sebe i, ponesena saznanjem da, o da, moja stopala savršeno pristaju veličini tragova, ja hodam unatraške, i radujem se, i sećam se sve više. Kao da hodam u snu. Držim se za nit svog života, za sve što sam bila ja… a kao da se sećam prošlog života. I sebe u njemu. I zadivljena, i zgranuta. Niko nikada nije mogao da me iznenadi kao što sam ja mogla sebe. Kao da nas je dve. Kao da sam dve. Hodam… ali ipak, u snu. Trgne me vetar, povik, a najčešće telefon. Nevoljno, sanjivo, ali ipak… podižem glavu sa tragova na travi, na snegu, na pesku. I, kad mu dozvolim, taj trenutak odnosi sve. Moja stopala se šire da bi bolje stala, da bi stabilnije hodala trusnim područjima sadašnjosti, nestalnim, razočaravajuće neophodnim svetom. U tom trenutku, moja stopala već su prerasla dečji broj i više ne staju u otiske koji su, sada mi se još samo čini, bili moji. Okrećem lice na drugu stranu, današnjici, gledam je pravo u oči. I uskoro, moje zenice, pune su sadašnjosti. I već, moja duša, puna je šarenih poruka. Sve dok ponovo ne pronađem tu nit; makar, u snu.

Rado hodam tom stazom, malim stopalima, sitnim koracima. Hodam, u snu. Prepuštam se, i zaboravu i sećanju. Dah toplog vazduha, noć i tišina, opreznim koracima, lagano, da se ne otmem, vraćaju me u baštu, u leto, u noć obasjanu srebrnim mesecom. Crno, mrklo nebo moglo je tada ceo svet da proguta, samo da je htelo, činilo mi se, čini mi se i danas. Ali, zvezde ne sijaju nigde tako blistavo kao iznad dvorišta u kojem sam odrasla. One mi i sad svetle negde tik iza kapaka. Tmina zbog njih nikada nije ni imala pravu šansu.

Letnja mesečarenja

Leti sam najčešće hodala u snu. Da li zbog vrućine, mirisa iz bašte, seoskih pasa ili poglavlja pročitanog pred spavanje… nikad ne bih mogla dugo da zaspim. I dok je spasonosna noć sve oko mene polako prekrivala – zidove, tavanicu, prozore, posteljinu, knjigu pored kreveta i hrpu haljina na fotelji, dok je usisavala vazduh, pridobijala ga i bojila u crno, ja sam nastavljala da isijavam toplotu. Menjala sam položaje u krevetu i uporno tražila nova mesta na posteljini koja bi me ohladila. Ti trenuci kada sam uviđala da više nema smisla da ležim jer, znam, neću zaspati, trenuci su za koje nikada nisam mogla sa sigurnošću da tvrdim da li pripadaju snu ili javi.

Te noći, bila sam sigurna da sam budna. Film o životu u svemiru pred spavanje nije pomogao. Pun mesec iznad bašte – odneo je san u nepovrat te noći. Kako uopšte iko može da spava dok se taj bledi šaljivac tako divno zabavlja i pleše na crnom plišu iznad naših glava? Nikad nisam bila ravnodušna prema mesecu. I te noći, najlepše na svetu bilo mi je da sednem na prag ispred kuće i samo posmatram njegovo nasmejano lice, i da znam da nisam sama, iako su svi prozori zjapili crnilom, iako su sve duše oko mene putovale nekim drugim prostorima.

Uvek sam se pitala jednu stvar. Da sretnem svoje najrođenije u snu, da li bismo se poznavali? Da li bismo to bili mi, isti ljudi, koji se vole, koji žive zajedno, koji ne mogu i ne znaju jedni bez drugih? Jesmo li isto u snu i na javi? Jesmo li?

Letnja mesečarenja

Zato je ova noć bila posebna. Sigurna. Poznata. Mirisala je na zavičaj koji se protezao dalje od bašte u kojoj sam odrasla, dalje od sazvežđa u kojem sam nikla. Ta noć, svetlela je u savršenoj tišini. Poznata, prijateljska, a nesaznatljiva. Sve oko mene – šimšir između kapije i kuće, stara jabuka u dnu dvorišta, bicikl koji sam u žurbi nemarno oslonila uz ogradu, ulazna vrata kojima je vreme ogulilo boju, latice maminog cveća – sve je bilo tu, poznato i blisko, a opet potpuno novo, okupano drugačijom svetlošću. I drage prilike počele su da promiču. Prvo stidljivo, a onda sve smelije, kada su shvatile da im se radujem. Ili kada su prestale da me primećuju. Jer, samo na ovoj svetlosti, samo u ovom snatrenju one su meni bile vidljive. Hodale su pored mene, oko mene, radeći ono što su radile uvek. Glatke, a izborane ženske šake zalivale su cveće, čistile dvorište, nudile mi krompiriće, mazile mi kosu, brale jabuke i grožđe, razgovarale, ćutale ljutito, smejale se i raspravljale se.

Uvek sam se pitala jednu stvar. Da sretnem svoje najrođenije posle ovog života, da li bismo se poznavali? Da li bismo to bili mi, isti ljudi, koji se vole, koji žive zajedno, koji ne mogu i ne znaju jedni bez drugih? Jesmo li isto u ovom životu i posle njega? Jesmo li?

Ta savršena tišina savršeno mirne, mirisne i svetle, plišane letnje noći, nikada se više nije ponovila. Spustila sam glavu na jastuk tek pošto se krv novog jutra razlila nebom, onda kad sam čula promenu ritma disanja svojih uspavanih roditelja, kad je lišće na staroj jabuci zašumelo novim ritmom i kad je vazduh otrežnjujuće zastrujao.

Letnja mesečarenja

Probudila sam se dva sata kasnije, iscrpljena, a radosna. Ceo dan preda mnom bio je bolno, zaslepljujuće iskustvo. Mama je gunđala da moramo nešto da preduzmemo u vezi sa mojim mesečarenjima, jer evo, ponovo imam mučninu i temperaturu. A ja sam joj govorila da sam samo iscrpljena od leta, od sunca, od upijanja vreline. Nisam joj rekla da je prošla noć bila putovanje kroz živote, kroz galaksije, kroz prošlost, kroz budućnost. Putovanja nadahnjuju. Putovanja, isto tako, iscrpljuju.

Ponekad, ne mogu da se setim svih detalja o tome kako sam dospela ovde. Zapravo, najčešće ne mogu da se setim gotovo ničega. Ove noći, huk motora i automobila dopire kroz noć. Ove noći, zvezde se ne vide, ali nešto poznato, toplo i svetlo probija se sa unutrašnje strane, s one strane sna, s one strane očiju, kapaka, kože. Mesec retko kada ugledam sa ove male terase, ali sećanja se ipak provlače kroz moju dušu kao sekvence iz starih filmova o svemiru koje sam gledala kao dete. I tada se zagledam u poznate tragove iza sebe, počnem da hodam unatraške, i, ne znajući jesu li otisci moji ili onih žena glatkih, a izboranih šaka, žudno grabim nit svog života, pratim ga i radujem se. Srce mi puca od ponosa i sreće što nastavljam tu nit, što je prenosim dalje, i što se za nju hvataju dva nova para šaka – mlade, bele, ženske ruke. Ona savršena tišina savršeno mirne, savršeno svetle, mirisne, plišane letnje noći, postojaće u meni, zauvek. Obećavam.

Tamo gde si mali i srećan

Tamo gde si mali i srećan,
gde ti se oči smeju
i gde, više od svega – ćutiš,
jednostavno je,
zeleno mesto obraslo
mahovinom,
snovima,
visokim drvećem,
poznatim senama –
slučajno
namerno
neočekivano
i baš onako kako treba.

Tamo gde si mali i srećan

Staze
očigledne
skrivene
onakve
kakve želiš
kakve tražiš
kakve su ti potrebne
prostiru se pred tobom.

Tamo gde si mali i srećan

Odande gde si mali i srećan,
gde ti se oči smeju
i gde, više od svega – ćutiš,
nemiri su proterani,
nedoumice – raspršene.

Tamo gde si mali i srećan

Tamo gde si mali i srećan,
gde ti se oči smeju
i gde, više od svega – ćutiš,
strahovi
svakodnevni,
sudbonosni –
besmisleni su.

Tamo gde si mali i srećan

U tišini stabala
voliš svoje misli
voliš svoja nadanja
voliš svoje snove
razumeš svoje neznanje
i shvataš da je ono jedina istina
tvoja istina.

Tamo gde si mali i srećan

U gustom zelenilu
naziru se obrisi osobe kakva jesi
kakva si uvek bio
kakva je uvek trebalo da budeš.

Tamo gde si mali i srećan

Na toplom popodnevnom suncu
kroz zelene krovove krošnji
raste poverenje u život
buja ljubav
srce dolazi na pravo mesto.

Tamo gde si mali i srećan

U kori drveća
jasno vidiš
dom
smisao
početak
izvesnost
kraj.
U šumu vode
u huku reke
čuješ – mir.

Tamo gde si mali i srećan

Tamo gde si mali i srećan,
gde ti se oči smeju
i gde, više od svega – ćutiš,
imaš sve vreme ovog sveta
tvoja je večnost svih svetova
trenuci se roje iz tvojih očiju
nade se roje iz tvog srca
ljubav izvire iz tvog krvotoka.

Tamo gde si mali i srećan

Tamo gde si mali i srećan,
gde ti se oči smeju
i gde, više od svega – ćutiš,
shvataš da je govor – suvišan.
Srce treperi kao liska na vetru,
i vraća se na svoje mesto –
najzad.

Jedna karta za sedište do prozora

Čini mi se, život provodim vozeći se autobusom; autobusom zelene boje poput predela kojim je prolazio, najčešće tipa harmonika, poput instrumenta iz kojeg je dolazila muzika koju je vozač slušao. Karta se kupovala na ulazu kod zadnjih vrata. Sa desne strane bilo je jedno udobno mesto namenjeno kondukteru koji je upravljao malom spravom sive boje i, kada bismo tražili jednu do…, kažiprstom i srednjim prstom desne ruke pomerao bi male ručke, tako da bi za tren iz male sprave izlazila autobuska karta. Najčešče su to bili obični, prazni beli papirići, koje sam uvek čuvala za slučaj da naiđu kontrolori. Sigurna sam da, i da su ikada naišli, nikada ništa ne bi mogli da iščitaju sa praznog belog papira na kojem su se tek nazirale ružičaste isprekidane linije. Ali ja sam te bele prazne karte čuvala u knjigama koje sam čitala. To su bili moji prvi bukmarkeri. Bibliotekarka je uvek istresala sve knjige koje sam vraćala. Uvek bi iz njih ispadala mala snežna oluja zastajanja, razmišljanja i sanjarenja.

Čini mi se, život provodim vozeći se autobusom. Moj vreli dah topio je zimske šare na prozoru autobusa kojim sam se sa mamom vozila kod lekara. Malo dete – „velike” temperature, usred zime. Zadivljeno sam posmatrala mamino lepo belo lice koje je izranjalo iz njenog tamnog kaputa, iz visokih, krutih okovratnika. Igrala sam se prstenom na njenoj desnoj ruci i mazila njenu nežnu, belu šaku. Njene usne bi se povremeno odmarale na mom čelu, tek da osete vrelinu moje glave i da procene opasnost. Njene crne, tanke obrve bi se sretale u obliku ptice sa mog crteža i tada bi se čuo zvuk rajsfešlusa na njenoj mirišljavoj crnoj tašni dok je otvara kako bi uzela maramicu i obrisala mi nos. Iz mrkle tmine njene tašne, stidljivo su izranjale bele korice moje slikovnice, moje Maje, i ja sam uranjala svoj slinavi nos i vrelo čelo u piktoralno leto na francuskom selu, u savršen svet čarobnih boja, mirisa, tonova; u svet, baš onakav kakav treba da bude, svet rođen u ljudskoj glavi željne topline i lepote. Čela oslonjenog o ledeni prozor autobusa, očarano sam upijala bajkovite slike i živela, bar dok traje vožnja i dok ne zakoračim u čekaonicu punu bučne i uplakane dece, u tom letu, dok je ono iz mene kuljalo i vrelim dahom uništavalo sve ono što je mraz mog sveta čitave noći uporno, strpljivo, vredno stvarao.

Čini mi se, život provodim vozeći se autobusom. Moj polazak u peti razred. Bila sam nezgrapno dete, najviše i najkrupnije među to dvadesetak seoske dece, neopredeljenih šiški i muzičkog ukusa, prevelikog razmaka između dva prednja zuba i preglasnog protestovanja zbog malih nepravdi. Vožnja autobusom brzo je postala mesto za završavanje domaćih zadataka iz matematike, poslednja preslišavanja pred odgovaranja iz istorije, poslednja uvežbavanja formula pred kontrolni iz hemije. U autobusu, na povratku kući, plakala sam zato što nastavnica likovnog nije razumela moj crtež, zato što je u njemu videla lenjost, a ne tragično osećanje nedovršenosti i uvek novih, misterioznih početaka u mojim razmišljanjima i osećanjima. Plakala sam, zato što se nisam ni usudila da počnem da objašnjavam.

U šestom razredu, prestala sam da brinem o tome šta misli nastavnica likovnog. Prestala sam i da rastem, a moje šiške i moj muzički ukus su se definisali. Ili, tačnije, krenuli su u jednom smeru, dobrom smeru. Pomirila sam se i sa razmakom između zuba. Omiljena su mi bila dežurstva u školskoj biblioteci i ruske bajke u dvanaest knjiga u braon plišanom povezu, u sredini treće police odozdo, sa desne strane vrata. Moja leđa su se blago povijala pod težinom crnog ranca sa belim tufnama posle dežurstva u biblioteci. Nije bilo vremena za gubljenje. Osmi razred će proći, a ja neću uspeti da pročitam sve što želim. Zato su vožnje autobusom bile najvažnije na svetu – vreme koje je stajalo, vreme oslobođeno svega drugog, manje važnog, vreme vakuum, okamenjeno vreme.

To, manje važno, bilo je očijukanje na autobuskoj stanici ispred škole sa dečakom prekoputa dok čeka autobus koji će ga odvesti u suprotnom smeru. To, manje važno, bili su naši teleći pogledi dok odlazimo u suprotnim smerovima, znajući da ćemo patiti čitavo jedno popodne dok se sutra ponovo nemo ne ugledamo. Smešno je, nikada nismo razmenili nijednu jedinu reč. Ali zato su moji bukmarkeri – autobuske karte bili puni onoga što bih mu, da sam neko drugi tada bila, rekla.

Važnije – gladno gutanje sestara Bronte, Stevana Pešića, Džejn Ostin, Žila Verna.
Te kratke vožnje uvek su me ostavljale gladnom i žednom, za još jednim redom, za još jednom mišlju, još jednim trenutkom koji bih da razvučem u večnost.

Čini mi se, život sam provela vozeći se autobusom. Moj polazak u srednju školu. I vožnja duža za pola sata; vožnja, sada dovoljna za moja čitalačka putovanja.Srednja škola značila je odlaske u veliku gradsku biblioteku, redovne susrete sa, o radosti, mojom rođakom bibliotekarkom, njene preporuke i čuvanje knjiga preko veze. U zemlji u kojoj ne možeš da živiš bez veze, ovo je bila moja jedina veza. Bibliotečka, knjižestvena, veličanstvena povlastica! Škripa drvenog poda i moje srećno lice, jer, ja imam vezu u biblioteci i mogu da pozajmim čak pet knjiga, iako je na dve nedelje dozvoljeno da se iznesu samo dve. Autobuske vožnje više nisu bile za preslišavanje i rađenje zadataka. Putovala sam po sat i po svakog dana i živela hiljade života. Drugi zadaci za mene više nisu ni postojali, jer sam tada bila sigurna da se autobusom još samo mogu odvesti na studije književnosti.

I zaista, bilo je tako. Sećam se kako sam dva sata stajala ispred spiska primljenih studenata u holu Filološkog fakulteta, i svakoga ko je prilazio da ga proveri, pitala, pokazujući na svoje ime i prezime, da li tu zaista piše moje ime i prezime. Često sam mešala svoje snove i stvarnost i nisam mogla da odem pitajući se da li su me, kojim slučajem, moje želje prevarile. Smejale su se moje buduće koleginice i potvrdno klimale glavom. Vožnje autobusom, u to vreme u međugradskom saobraćaju skupe za studente, proredile su se, ali su zato vožnje vozom trajale i po četiri sata. Doduše, samo dva puta nedeljno. Ali ipak, ta putovanja bila su san. Šekspir se nadglašavao sa kloparanjem šina, Turgenjevljeva osećanja uplitala su se u gole grane koje su polako promicale sa druge strane stakla vagona, Bulatović je podvriskivao u pisku lokomotive. Ja sam živela priče koje sam čitala na sedištu do prozora.

Kada sam odletela na daleki sever (a u avionu sam čitala Pekićevo „Besnilo”), vožnje metroom duboko su me razočaravale; trajale su samo petnaest minuta. Ipak, radovalo me je što sam tamo bila samo jedan vojnik u armiji čitalaca – putnika. Zamišljala sam… kada bih samo u oblačićima iznad glava svih ljudi koji su čitali vozeći se metroom mogla da vidim njihove priče, te snove… Između nas su se plele niti razumevanja, odobravanja i saučestvovanja u najmagičnijem procesu koji sam spoznala.

Danas, ja se ponovo vozim autobusom. Da živim u nekim prošlim vremenima, kada je većina ljudi pristajala da se vozi autobusima i biciklima ili da jednostavno hoda, ove vožnje autobusom ne bi toliko trajale. Nažalost, ali i nasreću, ja ponovo mogu da čitam po sat i po svakoga dana. U punom autobusu, kojim bruje nebrojene, nesaznatljive misli, osećanja, ružni snovi, dečji plač, muzika iz slušalica, nadanja i pribojavanja, nabrajanja i psovke, u kojem se sudaraju male ljubaznosti i oštri laktovi, ja gladno okrećem stranice i među njih, kada dođem do svoje stanice, kao veliko i ozbiljno dete, stavljam pravi bukmarker.

Nema više posebnog mesta za konduktere u autobusima, nema više autobuskih karata, kroz prozor autobusa više ne vidim drveće i zeleno, već fasade, reklame, i ljude, ljude, ljude… tek poneko usamljeno drvo. U kakofoniji slika i zvukova, moja misao i reči na papiru moji su najčvršći i najpouzdaniji oslonci. Moja misao je jasna, koncentrisana, i više se ni sa kim ne nadglašava, više se ne upliće u grane… da li zato što grana gotovo više da nema… ne znam… tek, moja misao je ukroćena.

I sve je više nas sa takvom mišlju i nosevima među koricama knjiga po autobusima. I među nama se razvija neka neočekivana putničko-čitalačka solidarnost. Da mi se nije potvrdila dva puta, ne bih poverovala u nju. Dva puta sam čula od žena koje su čitale sedeći, dok sam ja čitala stojeći: „Sedite Vi sad, ja silazim na sledećoj.” Ja bih se osmehnula, rekavši da nema potrebe, ali one su insistirale, objašnjavajući da, eto, ja čitam, i da treba da sednem baš tu, na sedište do prozora. Verujem da sedenje nije bilo toliko važno, koliko je bilo važno da se obratimo jedna drugoj, da priznamo i potvrdimo da smo tu, zajedno, da delimo strast, ljubav, vrednost; da znamo da nismo sanjale ljude slične nama; da budemo sigurne da je čitanje, odista, spas, gde god da se zateknemo.

Rat protiv oblaka

Dođu ti hladni, varljivi prolećni dani, kada ništa nije onako kako se čini; ni sunce, ni vetar, ni oblak.
Sunce ogrebe, vetar ošamari, oblak se prospe. I mi dan završimo gužvajući jastuke u koje tonemo, gradeći labave kule od prekrivača, sklapajući oči pred sutrašnjicom do koje, znamo, oblaci će naći put.

Sutradan izlazimo napolje, podižemo ruke visoko i pokušavamo, kao junakinje samo naše priče, da prstima, mislima, zamasima, rasteramo oblake. Iscrtavamo zamišljene linije preko plavog i sivog, nepreglednog prostranstva; oslikavamo mape i definišemo granice između Zemlje sunca, Zemlje vetra i Zemlje mraka svesne da svaka od njih mora da postoji. Šireći šake i napinjući mišiće, guramo oblake dalje od naših prozora, sve do linije horizonta, preko granice koju smo odredile i utvrdile. Zamahujemo rukama iz ramena i privlačimo Sunčeve zrake, pevamo mu i ohrabrujemo ga da nas ogreje svojim obrazima. Preslišavamo se, nabrajamo šta smo sve dobro uradile, šta treba da popravimo, i šta smo, u skladu s tim, zaslužile. Znamo da s punim pravom iscrtavamo granice i zauzimamo stav. Znamo da naša zemlja ne može biti Zemlja mraka. Ono što je u nama, svetlost koja isijava iz nas, posvađala se sa mrakom oko nas.

Rat sa oblacima

Mi živimo u Zemlji sunca. Zato što smo u nju stigle iz drugih osunčanih predela. I oblaci nemaju pravo da budu ovde bez naše dozvole. Ako žele da pređu granicu, moraju da pokažu svoje isprave i obećaju, i potpišu, i zakunu se u kišu i u paru, da se neće mešati ljudima u misli, želje, snove, dela.

Malo oblaka nikoga nije ubilo; previše oblaka – jeste. Zato – granica! I čarobne formule, i osmeh, i pesma, i blagi pogledi, i neprihvatanje zla, i beskompromisna borba, blag pogled i blag govor. Ali, sa stavom – da je sunce jedina opcija.

Zbog crnih oblaka i nepromišljenog jurcanja ka njima, naš plan o pravljenju sladoleda od vanile sa čokoladnim mrvicama je propao. Još uvek ga samo želimo jedna drugoj pred spavanje. Taj sladoled u našim pričama naraste do neslućenih visina. Dobije preliv od jagode, tufne od borovnica, karnere od pomorandže; zavodljiv i zanosan, onakav kakav ćemo napraviti, čim prestanemo da kašljemo. Sladoled postaje simbol onoga što želimo, zemlje u kojoj živimo, naše Sunčane zemlje. Krckamo i sladimo se u snu, zato što san o slobodi i sreći nikakvi oblaci ni prehlade ne mogu da uguše.

Rat sa oblacima

Mi nežno postojimo u svetu u kojem smo se zatekle.
Mi čvrsto stojimo tu gde smo posađene.
Prisutne smo. Ali živimo poeziju.
Osluškujemo. Žudimo za iskonskim.
Postojane smo usred vihora. U promenama.
Ne žurimo. Zato što verujemo u ritam. U sklad. U pokret.
Ne planiramo previše. Zato što verujemo u Mudrost koja postoji osim nas.

Verujemo u reku. Verujemo u Sunce.
Verujemo i u Vetar i u Oblak.
Verujemo i u Vihor.
Verujemo u Mudrost svega što postoji osim nas.

Rat sa oblacima

Verujemo i da postoji večiti rat u kojem se ono što postoji osim nas
bori za prevlast, za moć.
Svesne smo da postojimo usred tog rata. I znamo da nismo bespomoćne biljke
koje može svaki vetar koji oblak nanese da slomi i odnese,
koje može svako ko prođe da zgazi.

Verujemo u Život, u Istinu, u Dobrotu.
Osećamo ih u sebi neprestano.
I biramo ono čemu se prepuštamo.
Zato izlazimo napolje i biramo Stvarnost, biramo Život.

Želimo Snagu, ne kontrolu.
Želimo Strast, ne računicu.
Želimo Slobodu, da živimo onako kako želimo.
Drugačije. Nežno. Postojano. Iskreno.
Strasnim željama i nežnošću da menjamo svet.

Rat sa oblacima

Testament sreće

U poslednje vreme živim u matrici, u šarenom lavirintu sa bojama na pogrešnim mestima. Kao miš na onom točku okrećem krugove i uživam u vožnji. Što je jači osećaj korisnosti, to brže i odlučnije okrećem točak. I nije mi teško, baš nikada. Jedino mi bude teško kad u autobusu zadremam čitajući knjigu. E, tad mi dođe da se pojedem. Ne stižem mnogo ni da razmišljam, a i kad mi se omakne, ja zapravo pišem tekst koji ostane zakopan negde u sivilima mojih moždanih nedođija. Continue reading

Bujice u nama

Ponekad ispružim ruke ispred sebe i otvorim šake. Držim ih tako dugo, mirno, ispružene, otvorene ka nebu, kao da očekujem kap, ili pahulju. Posmatram reljefe svojih dlanova sve dok ramena, laktovi i vrhovi prstiju ne počnu da podrhtavaju. Vreme je za još jedno presabiranje. Continue reading

Jednostavan život

Sanjam jedan san već nekoliko godina. Jedan isti san.

Continue reading

Zimska jutarnja tihovanja

Jutros sam otvorila oči. Polako.
Jedan kapak.
Pa drugi.
I brzo ih sklopila ponovo. Oba.
Zimska potmula belina
obavila mi je glavu poput oblaka.
I sela na čelo.

Continue reading

Strah i nadanja

Nedelja iza mene bila je puna nekog gustog, lepljivog mraka kroz koji sam se probijala kao kroz san. Prošarana nekim ljudima koje sam pokušavala da mimoiđem i osećanjima koja nastojim nikad da ne osećam, ta nedelja se najzad završila. Jedna prehlada, jedna alergija, jedna uganuta noga i jedan ružan san. Dobro je. Sada stojim u kuhinji, mesim kolače i trudim se da glavu ispunim srećnim mislima. Ako to ne učinim, svi će plakati dok se budu sladili. Continue reading

Oči, zvezde i ljubav koja se ori

Više ne izgledam onako kako sam mislila da izgledam. Neka čudna ž e n a crta lica oštrijih od mojih prilazi mi u ogledalu polako, kao da se prikrada u mraku hodnika, obrva podignutih u čudu.

Continue reading

Kako mirišu bebe

Moje bebe stigle su sa hladnim vetrovima.
Došle su sa kišama, sa snegom, sa ledom.
I onim slabašnim injem u zoru.
Meni, letnjem detetu.
Da ih zagrejem.
Da ih ne dam.
Da ih ne puštam.
Nikada.

Continue reading

Zaboravljena umetnost jednostavnosti i prepoznavanja

„Bocvana je bila posebna zemlja, i još uvek je takva, ali je bila posebnija onda kad su se svi – ili gotovo svi – pridržavali starih bocvanskih običaja. Savremeni svet bio je sebičan i pun hladnih i neučtivih ljudi. Bocvana nije nikad bila takva, a Mma Ramocve bila je odlučna u nameri da njen delić Bocvane, a to su bili kuća u Zebrinoj ulici i kancelarija koju su delili Prva damska detektivska agencija i Brzi motori Tlokvenga, zauvek ostane deo stare Bocvane, gde su se ljudi učtivo pozdravljali i umeli da slušaju jedni druge dok govore, i nisu vikali ili mislili samo na sebe. U njenom deliću Bocvane tako nešto se nikad neće dogoditi, ama baš nikad.”

Continue reading

Moji životi na drugim mestima

Svojih putovanja sećam se kao delova sna.
Kao iscepkanih grupa trenutaka.
Dijaloga.
Smeha čijeg se razloga ne sećam.
Slučajnih pogleda i osećanja izazvanih njima.

Continue reading

Glave pune sunca

„Mama, nas je neko sada uključio i gleda nas. Lepo nam je kao u crtaću… ili kao u knjizi”, reče devojčica kose išarane suncem dok se četverac spuštao sa još jednog brda.

 

Deset kilometara za dve male devojčice… dosta je. Kilometri lete dok se oči pune plavetnilom, a glave suncem. Continue reading

Dete zemlje, sunca i livada

„Idi oberi paradajz i papriku, naseckaj ih i baci preko luka. Dinstaj dva sata na tihoj vatri. Možeš i knjigu da čitaš za to vreme, a ručak će biti gotov.”

„Mama, ja ću zaliti baštu!”

„Imamo li nešto slatko?”
„Oberi grozd sa hladnjaka.” Continue reading

Ono što mi duša govori u leto

Nikada nisam bila preterano strpljiva osoba, pogotovo onda kada sam znala šta želim. Uvek je neki plan bio ispred mene, uvek sam imala ciljeve koji nisu trpeli odlaganja, skretanja, zaobilaženja. Ipak, celog života bila sam dovoljno strpljiva da, kada leto dođe, mogu mirne duše da uplovim u njegove dubine, da se prepustim, da plačem nad lepotom trenutka, zbog savršenog drhtaja lista,  zbog božanstvenog osmeha, zbog nijanse na nebu koja se, znala sam uvek, nikada neće ponoviti. Continue reading

Bosonogo leto

Leta sam, kao dete, provodila bosa. Bosa na asfaltu, bosa na pesku, u bašti, na kaldrmi i zemljanom putu. Stopala uvek crna prala sam na česmi ispred kuće i tek onda ulazila u kuću. Kako je vreme prolazilo, tako sam ja sve manje vremena provodila na mestima svog detinjstva. Menjala sam patike, cipele, sandale, papuče. More obuće. Izlazila sam iz jednih i ulazila u druge. Stopala su rasla, da bi se zaustavila na jednom prosečnom broju. I moja leta bila su prosečno zauzeta, ali dovoljno zazuzeta da više nisam imala vremena za bosonoge šetnje, za duga maštanja dok palčevima crtam po pesku, dok stopala ukopavam u toplu i meku zemlju, za suze dok iz pete vadim trnje. Ovih dana, pak, svakog dana čujem bat bosih stopala, njihov trk po pesku, betonu i zemljanom putu, talase koje prave ulazeći u reku. Ovih dana perem mala stopala crna od prašine; mazim ih i ljubim. Svako bosonogo leto jedan je život ceo, jedno detinjstvo, jedna radost.

Continue reading

Pozovi me, povedi me

Otvori vrata koja nas dele od vazduha i pozovi me napolje.
Pozovi me u osunčane, letnje dane.
Pozovi me u sanjivu mesečinu.
Pozovi me u maglena jutra.
Povedi me u susret vetrovima
šumama
stazama.

 

Continue reading

Da je život letnji raspust

Da je život letnji raspust, uvek bih radila ono što volim.
Sastavljala bih nebrojene liste knjiga za čitanje. Pisala bih o njima. Govorila bih o njima. Divila bih se bez prestanka i bila bih nadahnuta svakog trenutka. Prepodneva bih provodila u raspravama o tome šta je hrabrost u stvaranju i životu, a šta kukavičluk, i uz sladoled za doručak, priznavala bih sebi da je u redu biti nekad i kukavica. Plakati kad te boli. Vikati. Bez srama. Continue reading

Older posts Newer posts

© 2020 Letnje igralište

Theme by Anders NorenUp ↑