Prizivala sam leto svog detinjstva. Učila sam svoju decu da sat ima 120 minuta, da jedan dan ima 48 sati, a nedelja 14 dana.
Onda kada su shvatile da su doručak jele za ručak i da je već avgust, iako sam ja, njihova mama, inače zadužena za slikanje stvarnosti i svih njenih opasnosti, uporno tvrdila da je jul, samo su odmahnule rukama i izašle na terasu da udahnu septembar.
Nije mi pomoglo to što sam uporno vraćala kazaljke, prekrajala sve kalendare u kući, ni to što sam poricala hladan vetar… odale su me ruke i blago podrhtavanje donje usne. Odala sam se kada sam im uplašeno rekla da ponesu džempere. I to što im nisam dozvolila da piju hladnu vodu. Kada tako samoj sebi podmetnem nogu, spustim oči i odbranu oko svojih želja, pognem glavu i ćutim dok čekam da zaborave.

Ipak, čak i kad me dohvate u unakrsnu paljbu svojih pitanja, ja životom branim činjenice da godina ima 730 dana da je leto neprolazno i da odrasli ponovo postaju deca. One mi se smeju i kažu da je očigledno da leto prolazi, da godina ima 365 dana (piše u knjizi i kaže učiteljica), a da odrasli postaju anđeli (ne znam ko im je to rekao). To je tako, kažu. Svi znaju. I streljaju me svojim pogledima dok se ja mrštim i govorim da uživaju dok sve znaju i da će sve zaboraviti ako dozvole da odrastu. Gunđam da je leto večno i da su ljudi večni. Zato što ponovo postaju deca. Logično. Ubrzo padam pod paljbom njihovih pitanja, jer mi dokazi o večnom trajanju leta i života ponestaju. Držim se za svoje floskule i vadim iz džepova svo lišće i sve latice i sve kamenčiće koje su mi ubacivale u njih dok smo se šetale i dok sam im ja objašnjavala da je privid da leptiri žive samo jedan dan, da to tako samo oni koji misle da su odrasli, misle da znaju. Skrećem temu, dok krijem dokaze o prolaznosti, samo da bih ponovo tvrdila da je još uvek jul.

Ne znam ni sama kada sam umislila da sam odrasla i kako sam bilo koga uverila da jesam. I kada sam uopšte pomislila da ništa ne znam? A sve sam znala kada sam bila dete! Iskreno, ne znam kako mi to o ”odraslosti” prolazi s bilo kim. Da, ja sam velika, i znam toliko toga, i imam bogat cv, i putujem, i čitam ozbiljne knjige, i prisustvujem sastancima, i mnogo sam zauzeta, i nikada nemam vremena, i informišem se, i ne uzimam kese u samoposluzi, i usavršavam se, i štedim, i…

Ozbiljno?

A da im samo kažem da zapravo ne znam koliko minut ima sekundi, ni koliko sat ima minuta, ni koliko dan ima sati, ni koliko nedelja ima dana, ni koliko mesec ima nedelja, ni koliko godina ima meseci? Šta ako im kažem da se bojim da je vreme samo iluzija i da to što se ja pretvaram da znam da sekunde traju duže, a da to što se neki drugi odrasli pretvaraju da znaju da sekunde u stvari traju kraće, ne znači da one nešto zaista i označavaju ili mere? Da im kažem da vreme nije ni postojalo dok ga nisu izmislila neka deca koja su umislila da su odrasla i svojoj izmišljotini dala ime?

Ako sam ja već zadužena za slikanje stvarnosti i svih njenih opasnosti, kako bi bilo da im naslikam sliku vremena onakvog kakvo jeste — sliku osobe koja je ni muško ni žensko, ni staro ni mlado, ni lepo ni ružno, osobe bez bez osmeha i bez suza i bez ijedne bore na svom bezličnom licu, kako se pridržava svojim štakama — sekundama, minutima, satima, danima, nedeljama, godinama, decenijama, vekovima, milenijumima?

I naslikaću im još jednu sliku. Da, naslikaću im sliku leta! I dodaću decu, i zeleno drveće, i reku kojom teče med, i reku kojom teče mleko, i travu, i leptire, i ptice. I reći ću pticama da u kljunovima ponesu sekunde, decu ću zamoliti da o drveće okače minute, a leptirima ću šapnuti da sate spuste u reku. Dani, meseci, godine, raspašće se sami od sebe. I neće postojati više nijedan jedini razlog da ijedno od te dece odraste. I neće više postojati nijedan jedini razlog da leto prođe. I nikada, nikada više neću morati da pričam o nepostojećim stvarima kao što su vreme, minuti, sekunde, i o sličnim izmišljotinama koje nikakvo dobro nikome nisu donele. I nikada, nikada više neću morati da ispratim leto. Ni da odgovaram na pitanja o tome koliko dugo ljudi žive. Ni da li ćemo moći zauvek da budemo zajedno. Ni da spominjem džempere. Ni bore. A ni četrdesete. Ili da je nešto samo za decu.

Držaćemo se za ruke na toj slici, i izlazak sunca će prosto biti izlazak sunca, mesec će nas pratiti da bi nam osvetlio staze, a mi ćemo se ponašati i radićemo onako kako se budemo osećali. Ješćemo, spavaćemo, igraćemo se, učićemo, radićemo, volećemo, smejaćemo se i plakaćemo onda kada budemo osećali da nam se to radi. Dani i noći će nam i dalje prolaziti, ali mi ih nećemo meriti. Budićemo se odmorni i odlazićemo u krevet umorni. Smejaćemo se i stvarati bez razloga. I niko neće odrasti. Niko, nikada.

Kuda ploviš večeras, Nadežda?

Jesi li podesila kurs? Jesi li osetila vetar?

Evo, ja ću ti pomoći da razviješ jedra. Nije, nije mi teško, samo ti pridrži drugu stranu.

Obavi tri puta konopac oko šake, da, tako. I pridrži ovde prstima.

Kako misliš kako znam kako?

Pa znaš li ti koliko sam ja mora, okeana, kontinenata oplovila?!

Pa znaš li ti koliko sam ja puta jedra razvila?

I sklopila?

I dopustila vetru da ih raznese?

I na plovidbu krenula bez kompasa?

Hej, gde ti je kompas?

I kutija sa užinom?

*

Kuda ploviš večeras, Nadežda?

Nikad ujutru ne umeš da mi ispričaš. Znam da morski vazduh opija, ali zar baš toliko?

Koliko zvezda prebrojiš na putu do mesta na koje si se uputila?

Koliko te je penastih oblaka prevarilo da su šećerna vuna?

Koliko plavih ptica ti preleti iznad glave svake noći?

Koliko delfina zapliva sa tobom?

Koliko veselih talasa ti padne na glavu i ramena?

Možeš li da se setiš?

Znam, nikad ne možeš da se setiš.

*

Kuda ploviš večeras, Nadežda?

Jedro ti je spremno i kompas ti je u džepu.

Jedro, istkano od slika iz današnjih priča.

Kompas, saliven od današnjih sanjarenja

sa iglom koja se pokrene tek kad tvoje trepavice zatrepere na jastuku.

Užina ti je u kutiji, Nadežda.

Kosa – očešljana

spremna za talase i vetrove,

za blistanja na srebrnoj mesečini.

*

Kuda ploviš večeras, Nadežda?

Doći ću da te pokrijem

i da ti poljubim čelo

i da te pomerim ka sredini kreveta

da ne skreneš sa kursa

da te ne obori nestašni talas.

Doći ću.

Računaj na to.

*

Ne znam kuda ploviš večeras, Nadežda

ali ne prestaj da odlaziš tamo.

Zapamti svaku zvezdu

i namigni joj kad prođeš ispod nje.

Kradi oblake,

slobodno,

i stavljaj ih u unutrašnji džep kaputa.

Oblaci su mekani, neće im biti tesno, ne brini.

Sprijatelji se sa svakom plavom pticom

koja ti proleti iznad glave..

Slušaj njihove priče

i ne zameri im kad se međusobno sporečkaju

ili ako preglasno pevaju

ili ako odlete bez pozdrava.

One su ptice.

Kao što si ti devojčica.

Zamoli delfine da te i sutra i sutra i sutra čekaju na istom mestu

u isto vreme.

I tako svake noći.

Ne prestaj da odlaziš tamo, Nadežda

Ne prestaj, gde god da ideš.

I zvezde će trepereti samo za tebe.

I jedra će se sama razvijati pred batom tvojih koraka.

I oblaci će postati šećerna vuna.

I plave ptice nikada neće odleteti.

I delfini će te uvek čekati

na starom mestu

u isto vreme.

I setićeš se, jednog jutra, svega.

Veruj mi na reč.

Samo ne prestaj da ploviš, Nadežda. Nikada.

Vrti mi se po glavi jedna slika ovih dana. Sedim u letnjoj kuhinji ispred kuće, imam šest godina. Podne je, sunce sija, jako, nemilosrdno, a kiša u naletima napada zeleno lišće dunje čija visina jedva da prelazi krov letnje kuhinje. Kvrgavog stabla, neravne, hrapave kore, grana izraslih na sve strane, bez ikakvog reda, stablo dunje iznedrilo je male plodove savršenog oblika, plodove jedre od nestrpljenja, od želje za punoćom, za vrhuncem i krajem. Puckam ljuske graška i čistim ih, dok zelena zrna, padajući u plavu šerpu na bele tufne na klupi pored mene, odjekuju. Kao iz drugog života da odjekuju, tako se sada čuju. Očarano posmatram suludo letnje poigravanje kišom, vetrom i sunčevim zracima. Ne bojim se. Nana je pored mene, smeši se dok secka paradajz i kaže da će sve biti suvo očas posla. Posle kiše žurno odlazi do stabljika paradajza i bira one najrumenije, najzrelije plodove, ubijene kapima i išamarane u vrtlogu sulude letnje šale.

Naša bašta bila je puna hrane, zelenila, zemlje, sveže, mirisne, rastresite. Mirisala je na vodu, na sunce, sveže i slatko. Golicaju mi ti mirisi nozdrve i sada. Nana je bila ta koja je sadila, iz semena, od prve kapi vode, uprkos vetru koji je lomio nežne stabljike i mrazu koji bi iznenadio, prevario, do podatne punoće, jarkih boja, prskanja pod zubima. Sadila je zato što se to tada tako radilo. Morao si da posadiš da bi mogao da pojedeš. Ispred kuće je bilo svega: paradajza, jabuka, luka, dunja, grožđa… Uvek je sve bilo tu, na dohvat ruke. Nije sadila kao što sadi moja generacija, da bi se vratila prirodi, da bi se vratila sebi, nije filozofirala o kontaktu sa zemljom, nije brinula o estetici. Ona nikada nije ni odlazila od sebe. Šake je zaranjala u zemlju da bi joj dala, da bi je oplodila, sa molitvom na usnama. Sadila je zato što je to bio njen život, zato što drugačije nije moglo, nije trebalo. Nije sadila da bi plodovi izgledali lepo i da im se drugi dive. Sadila je da bismo živeli, da bismo porasli, sadila je, negovala je, da bismo prešišali onu dunju koja se iz korena trudila da nadvisi krov letnje kuhinje, da je nadvisimo mi, kad dvojica sinova koji su došli pre moje tetke i tate, nisu trku sa njom ni započeli. Sadila je da bi imala dovoljno da napuni svako naručje koje bi ušetalo u njenu baštu. Nijedno dete nikada nije izašlo praznih ruku iz našeg dvorišta. Rođaci iz grada uvek bi odlazili ruku punih plodova. Njihova deca mahala su sa zadnjeg sedišta auta, dok su im vesele oči izvirivale iznad ljubičastih grozdova.

Volela sam sve iz njene bašte. Divlje, gotovo agresivno sveže, njeno povrće mirisalo je na zemlju, na sunce, na vetar, na sladak miris noći i vrisak jutra. Mirisalo je na vodu, na oblake. Iako slatko, njeno povrće govorilo je o nicanju, o muci rasta, o kiši koja je šibala i mazila kao da oprašta, o putevima i ukrštanjima struja vazduha, o porođajnim mukama zemlje. Kad bih zagrizla paradajz, kao da sam grizla u sopstveno postojanje. Zato to nikad nisam radila.

Ja sam rasla. Sanjala sam da rastem. Da cvetam. Trkala sam se sa dunjom kraj letnje kuhinje i skakala da glavom dohvatim krov hladnjaka od vinove loze. Sve dok više nije bilo potrebe da skačem. Bar ne jako. Sanjala sam cvetanja. Sanjala sam kako mi pupoljci niču iz dlanova, kako rastem, kako odlazim. Nisam videla da se rastajemo. A rastajali smo se. Stajala sam na naninom grobu, pokušavajući da objasnim sebi kako je sve to normalno, to trčanje u krug, s početka na kraj, i s kraja do ponovnog početka, pokušavajući da razaznam granice i shvatim pravila.

Pokušavala sam da shvatim zašto nas život iznenađuje i vara i igra se sa nama kao sunce, vetar i kiša, tri ludaka, sa onim stabljikama paradajza. Pokušavala sam da predvidim koje je doba najbolje za cvetanje, trudeći se da ga vidim, da izračunam kad stižem do njega, da mi ne promakne, objašnjavajući sebi da je neću zaboraviti, nijednu boru s njenog lica, ni kako je vezivala maramu, ni njene male šake, ni miris njenih kecelja, ni miris njenog ormara, čistih haljina, ni to kako joj sede vlasi proviruju ispod marame, ni kako levom rukom pridržava maramu da joj ne spadne s glave, dok desnom namešta neposlušne vlasi kose. Sanjala sam da ništa od ovoga nije kraj. Sanjala sam, sanjam da ona cveta na nekom drugom mestu.

Ja, za razliku od nje, ne sadim. Živim na drugačijem mestu, gde povrće stiže iz obližnjeg marketa ili sa lokalne pijace. Nemam baštu. Imam terasu na kojoj s proleća zasadim cveće i jedan orah koji je prešišao našu terasu, grana uprtih u nebo. Šalimo se da je sada kao tinejdžer koji bi najviše voleo da proguta našu zgradu i sklanja se, i prilagođava se samo zato što mora. Beton je neumoljiv. Njegovi prvi mladi plodovi u zelenim opnama šepure se, na dohvat šaka koje se pružaju sa prozora. Izrastao je gotovo ni iz čega. O njemu niko nije brinuo. Komšinica je htela da ga poseče zato što joj zaklanja pogled, pa su je odgovorili. I šumi, šumi svake noći, kao ona kruška pored letnje kuhinje, šumi o kiši i o suncu i o vazduhu i o zemlji zbog kojih je izrastao. Svedoči o čudu nicanja, čudu rasta, čudu postojanja. Šumi o cvetanju. Zajedno sa vlašcem na našoj terasi koji preživi svaku zimu, šapuće o onom čudesnom cvetanju koje se događa usred zime, ciče zime, kada se svako stablo drveta čini kao leš, stvar prošlosti, gotovo zaboravljeno svedočanstvo, uspomena, trag leta koje je nekada postojalo.

Tek dah toplog vazduha i tračak neočekivane svetlosti, dovoljni su da dozvole životu i cvetanju koje se dešava unutar one kvrgave kore dunje, da požure napolje. I čini mi se, zapravo, da se najjače cveta usred zime, ispod leda, onda kada misliš da cvetanju nije vreme, onda kada čekaš pravi trenutak, a ne razumeš da ti se taj trenutak smeška iza leđa. Čekajući pravi trenutak da cvetamo, ne razumemo da su čitave stabljike izrasle iz naših dlanova i da se latice na njima smenjuju uveliko.

Dok čekamo da postanemo snažni, mi cvetamo. Dok se trudimo da postanemo bolji, mi cvetamo. Dok govorimo sebi „još samo ovaj stepenik”, „još samo ovaj korak”, još samo ovaj ispit”, ”još samo da me pozove”, „još samo da dobijem taj posao”, „još samo da počne da jede čvrstu hranu”, „još samo da joj izrastu zubi”, „još samo da prohoda”, „još samo da ume da mi kaže šta je boli”, „još samo da završim današnju smenu”, još samo, još samo… Sve to vreme, ja čekam, nazirući tu blagu svetlost, a zapravo cvetam. Cvetam, jer zastajem da se zagledam u oblak, jer čitam priče, jer trčim u zagrljaj svojoj deci, jer se one strmoglavljuju u moje naručje, jer maštam, jer govorim „volim te”, jer se nadam, jer plačem, jer vidim sunce na njegovim trepavicama, jer grešim, jer puštam grane da mi izrastu iz ramena bez reda, bez plana. Volim sve iz ove bašte. Volim do najtananijih žila i vlati i molekula.

Divlje, gotovo agresivno sveže i oporo, moje telo miriše na zemlju, na njene porođajne muke, na sunce, na vetar, na sladak miris noći i vrisak jutra. Miriše na vodu, na oblake. Moje telo šumi o nicanju, o muci rasta, o kiši koja šiba i mazi kao da oprašta, o putevima i ukrštanjima struja vazduha. I nikako ne mogu da zagrizem dovoljno duboko u sebe. Kad pokušam da zagrizem, uplašim se, zastanem, jer boli, kao da grizem u sopstveno postojanje.

Sašaptava se sve zeleno oko mene. Šumi da je u leto najmanje cvetanja, samo onog koje letimičan, površan pogled zapazi. Osećam blag dodir nanine ruke na ramenu, žaljenje što nismo stigle da se oprostimo i nju, koja mi šapuće, i kaže da vidi ona dva pupoljka glava zaronjenih u jastuke, nesvesnih svog cvetanja. Šapuće mi da cvetanje nikada ne prestaje, da leto nije vrhunac i kraj, kulminacija svega i svedočanstvo božanstvene, vrhunske, a tragične lepote postojanja. Šapuće mi da je cvetanje malo blatnjavije nego što očekujemo i da malo više miriše na zemlju, a manje na ruže, da je više poput talasa, a manje poput blage letnje večeri. Šapuće mi da cvetamo najjače u zimu, usred kamenjara i pukotina u betonu. Šapuće mi da najlepši cvetovi izrastaju iz pupoljaka koji na vetrometini strpljivo čekaju prvi zrak sunca i prvi blag dah proleća, žudno i spremno okrećući glavu ka njima. Cvetanje je, šumi ona kroz orah, traganje za suncem kroz tamu, i odluka da je ovo malo, malecno, skromno mesto okruženo haosom, užurbanošću i strahom, savršeno mesto za cvetanje.

Ponekad, ne mogu da se setim svih detalja o tome kako sam dospela ovde. Zapravo, najčešće ne mogu da se setim gotovo ničega. Tek neka bleda sećanja provuku se kroz moju dušu kao sekvence iz starih filmova o svemiru koje sam gledala kao dete. Okuražena nagoveštajima sećanja, tada se zagledam u tragove iza sebe i, ponesena saznanjem da, o da, moja stopala savršeno pristaju veličini tragova, ja hodam unatraške, i radujem se, i sećam se sve više. Kao da hodam u snu. Držim se za nit svog života, za sve što sam bila ja… a kao da se sećam prošlog života. I sebe u njemu. I zadivljena, i zgranuta. Niko nikada nije mogao da me iznenadi kao što sam ja mogla sebe. Kao da nas je dve. Kao da sam dve. Hodam… ali ipak, u snu. Trgne me vetar, povik, a najčešće telefon. Nevoljno, sanjivo, ali ipak… podižem glavu sa tragova na travi, na snegu, na pesku. I, kad mu dozvolim, taj trenutak odnosi sve. Moja stopala se šire da bi bolje stala, da bi stabilnije hodala trusnim područjima sadašnjosti, nestalnim, razočaravajuće neophodnim svetom. U tom trenutku, moja stopala već su prerasla dečji broj i više ne staju u otiske koji su, sada mi se još samo čini, bili moji. Okrećem lice na drugu stranu, današnjici, gledam je pravo u oči. I uskoro, moje zenice, pune su sadašnjosti. I već, moja duša, puna je šarenih poruka. Sve dok ponovo ne pronađem tu nit; makar, u snu.

Rado hodam tom stazom, malim stopalima, sitnim koracima. Hodam, u snu. Prepuštam se, i zaboravu i sećanju. Dah toplog vazduha, noć i tišina, opreznim koracima, lagano, da se ne otmem, vraćaju me u baštu, u leto, u noć obasjanu srebrnim mesecom. Crno, mrklo nebo moglo je tada ceo svet da proguta, samo da je htelo, činilo mi se, čini mi se i danas. Ali, zvezde ne sijaju nigde tako blistavo kao iznad dvorišta u kojem sam odrasla. One mi i sad svetle negde tik iza kapaka. Tmina zbog njih nikada nije ni imala pravu šansu.

Leti sam najčešće hodala u snu. Da li zbog vrućine, mirisa iz bašte, seoskih pasa ili poglavlja pročitanog pred spavanje… nikad ne bih mogla dugo da zaspim. I dok je spasonosna noć sve oko mene polako prekrivala – zidove, tavanicu, prozore, posteljinu, knjigu pored kreveta i hrpu haljina na fotelji, dok je usisavala vazduh, pridobijala ga i bojila u crno, ja sam nastavljala da isijavam toplotu. Menjala sam položaje u krevetu i uporno tražila nova mesta na posteljini koja bi me ohladila. Ti trenuci kada sam uviđala da više nema smisla da ležim jer, znam, neću zaspati, trenuci su za koje nikada nisam mogla sa sigurnošću da tvrdim da li pripadaju snu ili javi.

Te noći, bila sam sigurna da sam budna. Film o životu u svemiru pred spavanje nije pomogao. Pun mesec iznad bašte – odneo je san u nepovrat te noći. Kako uopšte iko može da spava dok se taj bledi šaljivac tako divno zabavlja i pleše na crnom plišu iznad naših glava? Nikad nisam bila ravnodušna prema mesecu. I te noći, najlepše na svetu bilo mi je da sednem na prag ispred kuće i samo posmatram njegovo nasmejano lice, i da znam da nisam sama, iako su svi prozori zjapili crnilom, iako su sve duše oko mene putovale nekim drugim prostorima.

Uvek sam se pitala jednu stvar. Da sretnem svoje najrođenije u snu, da li bismo se poznavali? Da li bismo to bili mi, isti ljudi, koji se vole, koji žive zajedno, koji ne mogu i ne znaju jedni bez drugih? Jesmo li isto u snu i na javi? Jesmo li?

Zato je ova noć bila posebna. Sigurna. Poznata. Mirisala je na zavičaj koji se protezao dalje od bašte u kojoj sam odrasla, dalje od sazvežđa u kojem sam nikla. Ta noć, svetlela je u savršenoj tišini. Poznata, prijateljska, a nesaznatljiva. Sve oko mene – šimšir između kapije i kuće, stara jabuka u dnu dvorišta, bicikl koji sam u žurbi nemarno oslonila uz ogradu, ulazna vrata kojima je vreme ogulilo boju, latice maminog cveća – sve je bilo tu, poznato i blisko, a opet potpuno novo, okupano drugačijom svetlošću. I drage prilike počele su da promiču. Prvo stidljivo, a onda sve smelije, kada su shvatile da im se radujem. Ili kada su prestale da me primećuju. Jer, samo na ovoj svetlosti, samo u ovom snatrenju one su meni bile vidljive. Hodale su pored mene, oko mene, radeći ono što su radile uvek. Glatke, a izborane ženske šake zalivale su cveće, čistile dvorište, nudile mi krompiriće, mazile mi kosu, brale jabuke i grožđe, razgovarale, ćutale ljutito, smejale se i raspravljale se.

Uvek sam se pitala jednu stvar. Da sretnem svoje najrođenije posle ovog života, da li bismo se poznavali? Da li bismo to bili mi, isti ljudi, koji se vole, koji žive zajedno, koji ne mogu i ne znaju jedni bez drugih? Jesmo li isto u ovom životu i posle njega? Jesmo li?

Ta savršena tišina savršeno mirne, mirisne i svetle, plišane letnje noći, nikada se više nije ponovila. Spustila sam glavu na jastuk tek pošto se krv novog jutra razlila nebom, onda kad sam čula promenu ritma disanja svojih uspavanih roditelja, kad je lišće na staroj jabuci zašumelo novim ritmom i kad je vazduh otrežnjujuće zastrujao.

Probudila sam se dva sata kasnije, iscrpljena, a radosna. Ceo dan preda mnom bio je bolno, zaslepljujuće iskustvo. Mama je gunđala da moramo nešto da preduzmemo u vezi sa mojim mesečarenjima, jer evo, ponovo imam mučninu i temperaturu. A ja sam joj govorila da sam samo iscrpljena od leta, od sunca, od upijanja vreline. Nisam joj rekla da je prošla noć bila putovanje kroz živote, kroz galaksije, kroz prošlost, kroz budućnost. Putovanja nadahnjuju. Putovanja, isto tako, iscrpljuju.

Ponekad, ne mogu da se setim svih detalja o tome kako sam dospela ovde. Zapravo, najčešće ne mogu da se setim gotovo ničega. Ove noći, huk motora i automobila dopire kroz noć. Ove noći, zvezde se ne vide, ali nešto poznato, toplo i svetlo probija se sa unutrašnje strane, s one strane sna, s one strane očiju, kapaka, kože. Mesec retko kada ugledam sa ove male terase, ali sećanja se ipak provlače kroz moju dušu kao sekvence iz starih filmova o svemiru koje sam gledala kao dete. I tada se zagledam u poznate tragove iza sebe, počnem da hodam unatraške, i, ne znajući jesu li otisci moji ili onih žena glatkih, a izboranih šaka, žudno grabim nit svog života, pratim ga i radujem se. Srce mi puca od ponosa i sreće što nastavljam tu nit, što je prenosim dalje, i što se za nju hvataju dva nova para šaka – mlade, bele, ženske ruke. Ona savršena tišina savršeno mirne, savršeno svetle, mirisne, plišane letnje noći, postojaće u meni, zauvek. Obećavam.

Čini mi se, život provodim vozeći se autobusom; autobusom zelene boje poput predela kojim je prolazio, najčešće tipa harmonika, poput instrumenta iz kojeg je dolazila muzika koju je vozač slušao. Karta se kupovala na ulazu kod zadnjih vrata. Sa desne strane bilo je jedno udobno mesto namenjeno kondukteru koji je upravljao malom spravom sive boje i, kada bismo tražili jednu do…, kažiprstom i srednjim prstom desne ruke pomerao bi male ručke, tako da bi za tren iz male sprave izlazila autobuska karta. Najčešče su to bili obični, prazni beli papirići, koje sam uvek čuvala za slučaj da naiđu kontrolori. Sigurna sam da, i da su ikada naišli, nikada ništa ne bi mogli da iščitaju sa praznog belog papira na kojem su se tek nazirale ružičaste isprekidane linije. Ali ja sam te bele prazne karte čuvala u knjigama koje sam čitala. To su bili moji prvi bukmarkeri. Bibliotekarka je uvek istresala sve knjige koje sam vraćala. Uvek bi iz njih ispadala mala snežna oluja zastajanja, razmišljanja i sanjarenja.

Čini mi se, život provodim vozeći se autobusom. Moj vreli dah topio je zimske šare na prozoru autobusa kojim sam se sa mamom vozila kod lekara. Malo dete – „velike” temperature, usred zime. Zadivljeno sam posmatrala mamino lepo belo lice koje je izranjalo iz njenog tamnog kaputa, iz visokih, krutih okovratnika. Igrala sam se prstenom na njenoj desnoj ruci i mazila njenu nežnu, belu šaku. Njene usne bi se povremeno odmarale na mom čelu, tek da osete vrelinu moje glave i da procene opasnost. Njene crne, tanke obrve bi se sretale u obliku ptice sa mog crteža i tada bi se čuo zvuk rajsfešlusa na njenoj mirišljavoj crnoj tašni dok je otvara kako bi uzela maramicu i obrisala mi nos. Iz mrkle tmine njene tašne, stidljivo su izranjale bele korice moje slikovnice, moje Maje, i ja sam uranjala svoj slinavi nos i vrelo čelo u piktoralno leto na francuskom selu, u savršen svet čarobnih boja, mirisa, tonova; u svet, baš onakav kakav treba da bude, svet rođen u ljudskoj glavi željne topline i lepote. Čela oslonjenog o ledeni prozor autobusa, očarano sam upijala bajkovite slike i živela, bar dok traje vožnja i dok ne zakoračim u čekaonicu punu bučne i uplakane dece, u tom letu, dok je ono iz mene kuljalo i vrelim dahom uništavalo sve ono što je mraz mog sveta čitave noći uporno, strpljivo, vredno stvarao.

Čini mi se, život provodim vozeći se autobusom. Moj polazak u peti razred. Bila sam nezgrapno dete, najviše i najkrupnije među to dvadesetak seoske dece, neopredeljenih šiški i muzičkog ukusa, prevelikog razmaka između dva prednja zuba i preglasnog protestovanja zbog malih nepravdi. Vožnja autobusom brzo je postala mesto za završavanje domaćih zadataka iz matematike, poslednja preslišavanja pred odgovaranja iz istorije, poslednja uvežbavanja formula pred kontrolni iz hemije. U autobusu, na povratku kući, plakala sam zato što nastavnica likovnog nije razumela moj crtež, zato što je u njemu videla lenjost, a ne tragično osećanje nedovršenosti i uvek novih, misterioznih početaka u mojim razmišljanjima i osećanjima. Plakala sam, zato što se nisam ni usudila da počnem da objašnjavam.

U šestom razredu, prestala sam da brinem o tome šta misli nastavnica likovnog. Prestala sam i da rastem, a moje šiške i moj muzički ukus su se definisali. Ili, tačnije, krenuli su u jednom smeru, dobrom smeru. Pomirila sam se i sa razmakom između zuba. Omiljena su mi bila dežurstva u školskoj biblioteci i ruske bajke u dvanaest knjiga u braon plišanom povezu, u sredini treće police odozdo, sa desne strane vrata. Moja leđa su se blago povijala pod težinom crnog ranca sa belim tufnama posle dežurstva u biblioteci. Nije bilo vremena za gubljenje. Osmi razred će proći, a ja neću uspeti da pročitam sve što želim. Zato su vožnje autobusom bile najvažnije na svetu – vreme koje je stajalo, vreme oslobođeno svega drugog, manje važnog, vreme vakuum, okamenjeno vreme.

To, manje važno, bilo je očijukanje na autobuskoj stanici ispred škole sa dečakom prekoputa dok čeka autobus koji će ga odvesti u suprotnom smeru. To, manje važno, bili su naši teleći pogledi dok odlazimo u suprotnim smerovima, znajući da ćemo patiti čitavo jedno popodne dok se sutra ponovo nemo ne ugledamo. Smešno je, nikada nismo razmenili nijednu jedinu reč. Ali zato su moji bukmarkeri – autobuske karte bili puni onoga što bih mu, da sam neko drugi tada bila, rekla.

Važnije – gladno gutanje sestara Bronte, Stevana Pešića, Džejn Ostin, Žila Verna.
Te kratke vožnje uvek su me ostavljale gladnom i žednom, za još jednim redom, za još jednom mišlju, još jednim trenutkom koji bih da razvučem u večnost.

Čini mi se, život sam provela vozeći se autobusom. Moj polazak u srednju školu. I vožnja duža za pola sata; vožnja, sada dovoljna za moja čitalačka putovanja.Srednja škola značila je odlaske u veliku gradsku biblioteku, redovne susrete sa, o radosti, mojom rođakom bibliotekarkom, njene preporuke i čuvanje knjiga preko veze. U zemlji u kojoj ne možeš da živiš bez veze, ovo je bila moja jedina veza. Bibliotečka, knjižestvena, veličanstvena povlastica! Škripa drvenog poda i moje srećno lice, jer, ja imam vezu u biblioteci i mogu da pozajmim čak pet knjiga, iako je na dve nedelje dozvoljeno da se iznesu samo dve. Autobuske vožnje više nisu bile za preslišavanje i rađenje zadataka. Putovala sam po sat i po svakog dana i živela hiljade života. Drugi zadaci za mene više nisu ni postojali, jer sam tada bila sigurna da se autobusom još samo mogu odvesti na studije književnosti.

I zaista, bilo je tako. Sećam se kako sam dva sata stajala ispred spiska primljenih studenata u holu Filološkog fakulteta, i svakoga ko je prilazio da ga proveri, pitala, pokazujući na svoje ime i prezime, da li tu zaista piše moje ime i prezime. Često sam mešala svoje snove i stvarnost i nisam mogla da odem pitajući se da li su me, kojim slučajem, moje želje prevarile. Smejale su se moje buduće koleginice i potvrdno klimale glavom. Vožnje autobusom, u to vreme u međugradskom saobraćaju skupe za studente, proredile su se, ali su zato vožnje vozom trajale i po četiri sata. Doduše, samo dva puta nedeljno. Ali ipak, ta putovanja bila su san. Šekspir se nadglašavao sa kloparanjem šina, Turgenjevljeva osećanja uplitala su se u gole grane koje su polako promicale sa druge strane stakla vagona, Bulatović je podvriskivao u pisku lokomotive. Ja sam živela priče koje sam čitala na sedištu do prozora.

Kada sam odletela na daleki sever (a u avionu sam čitala Pekićevo „Besnilo”), vožnje metroom duboko su me razočaravale; trajale su samo petnaest minuta. Ipak, radovalo me je što sam tamo bila samo jedan vojnik u armiji čitalaca – putnika. Zamišljala sam… kada bih samo u oblačićima iznad glava svih ljudi koji su čitali vozeći se metroom mogla da vidim njihove priče, te snove… Između nas su se plele niti razumevanja, odobravanja i saučestvovanja u najmagičnijem procesu koji sam spoznala.

Danas, ja se ponovo vozim autobusom. Da živim u nekim prošlim vremenima, kada je većina ljudi pristajala da se vozi autobusima i biciklima ili da jednostavno hoda, ove vožnje autobusom ne bi toliko trajale. Nažalost, ali i nasreću, ja ponovo mogu da čitam po sat i po svakoga dana. U punom autobusu, kojim bruje nebrojene, nesaznatljive misli, osećanja, ružni snovi, dečji plač, muzika iz slušalica, nadanja i pribojavanja, nabrajanja i psovke, u kojem se sudaraju male ljubaznosti i oštri laktovi, ja gladno okrećem stranice i među njih, kada dođem do svoje stanice, kao veliko i ozbiljno dete, stavljam pravi bukmarker.

Nema više posebnog mesta za konduktere u autobusima, nema više autobuskih karata, kroz prozor autobusa više ne vidim drveće i zeleno, već fasade, reklame, i ljude, ljude, ljude… tek poneko usamljeno drvo. U kakofoniji slika i zvukova, moja misao i reči na papiru moji su najčvršći i najpouzdaniji oslonci. Moja misao je jasna, koncentrisana, i više se ni sa kim ne nadglašava, više se ne upliće u grane… da li zato što grana gotovo više da nema… ne znam… tek, moja misao je ukroćena.

I sve je više nas sa takvom mišlju i nosevima među koricama knjiga po autobusima. I među nama se razvija neka neočekivana putničko-čitalačka solidarnost. Da mi se nije potvrdila dva puta, ne bih poverovala u nju. Dva puta sam čula od žena koje su čitale sedeći, dok sam ja čitala stojeći: „Sedite Vi sad, ja silazim na sledećoj.” Ja bih se osmehnula, rekavši da nema potrebe, ali one su insistirale, objašnjavajući da, eto, ja čitam, i da treba da sednem baš tu, na sedište do prozora. Verujem da sedenje nije bilo toliko važno, koliko je bilo važno da se obratimo jedna drugoj, da priznamo i potvrdimo da smo tu, zajedno, da delimo strast, ljubav, vrednost; da znamo da nismo sanjale ljude slične nama; da budemo sigurne da je čitanje, odista, spas, gde god da se zateknemo.