poezija i proza o detinjstvu, majčinstvu i letu

Category: Leto (i ostala životna doba) (Page 1 of 4)

Kuća od soli

Kad kreneš Valtos plažom ka Sarakiniku, prođeš uspavane ribarske čamce, ljude i metež, uputiš se uskom, prašnjavom stazom, pored belih i roze lijandera, lovorovih žbunova i starih maslinovih stabala, prođeš ruševine manastira i par kuća, sa leve strane, pući će ti pogled na more.
Kad ti se oči priviknu na sjaj, povremene nagle bljeskove i plavetnilo, pogledaj desno.
Tu je kuća od belog kamena obučena u puzavice, okupana suncem i pošećerena solju Jonskog mora.
Namiguje retkim tragačima za suncem, nudi im oslonac i hlad sa svoje zadnje strane.
Stoji i žmirka, stoji i čeka, godinama, na nas.

Continue reading

Supernova

Sve što mogu da vidim iz
ovog dela dvorišta kada
podignem glavu je
crno nebo koje pada na mene
i zvezde zvezde zvezde
blistave zvezde ogromne zvezde
jednu do druge
jednu oko druge
jednu ispred druge koje
posmatram dugo
tražim omiljenu i
pamtim njeno mesto da
joj mahnem i sledeće noći. Continue reading

Sve lepote

Jesam li lepa?

Kao pitoma bašta uspavana narandžastim milovanjima sunca
kao srebrena Selena ogrnuta tihom mrklom Njuktom
kao onaj lahorasti deo kože između uha i vrata
kao usnula obala okupana modrim talasima
kao nasumični roj zvezda na belim leđima
kao mreža zelenih reka u beloj nadlanici
kao gizdava šuma pod dubokim nebom
kao topli zid kuće u kojoj si odrasla
kao ljubičasta jagoda na ramenu
kao zajapureno letnje popodne
kao prkosno zeleno proleće
kao neukroćena životinja
kao ustreptalo jutro
kao slučajni susret
kao nabujala reka
kao tiho buđenje
kao prvi sneg
kao osmeh

Lepa si.

 

Hiljade šarenih riba

Kad ispružiš ruke
primiš me
u zagrljaj
ja zaronim
između tvojih ramena
i hiljade šarenih riba
proleće mi
kroz stomak
kroz grlo
kroz grudi
golicaju mi prste
lepršavim perajima
izleću iz tebe u mene
uleću iz mene u tebe
mešaju nam krv
vežu nas venama
prekrajaju nam tkiva
spajaju nam kosti
hiljade šarenih riba
pune nam oči
miluju nam obraze
vežu nam prste
hiljade šarenih riba
ti i ja smo okean
kad me zagrliš.

Moja prijateljica

Neustrašiva, divlje kose na hladnom vetru
stara prijateljica i ove godine
lagano hoda ka meni i smeška se;
prepoznajem je izdaleka
u njenom crnom kaputu.
Više puta sam probala
da prođem pored nje
pretvarajući se da je nisam videla;
da je pogledam i nastavim
pretvarajući se da je nisam prepoznala; Continue reading

Meditacije o letu

Leto nikad nije ono što očekujem da će biti. Nikada dovoljno dobro, dovoljno lagano, sa dovoljno vetra, dovoljno kiše. Obično bude pretoplo, previše toplo da bih išta radila, pa ga provodim žaleći se što je suviše toplo. I kraj je sveta, o da, sigurno je kraj sveta, jer oči ne mogu da podnesu tu količinu svetlosti, koža isparava vrelinu, mozak se gasi i resetuje, iznova i iznova, glava mi je puna monsunskih vetrova, sa leđa se slivaju potoci znoja. Da li je onaj vetar juče ikome pomogao? I šta kažu za kišu, hoće li uskoro?

Continue reading

Sutra bez tebe ne postoji

Znaš, tvoj najverniji saborac je dete u tebi; ono koje ti maše sa obale, sa livade, iz bašte, sa bicikla, iz malene sobe oblepljene posterima, sa prozora u kojem se mesec i sunce nadmudruju. Maše ti dete i osmehuje se. Oseća konačnost kružnice i raduje se, uprkos tom znanju ili baš zbog njega.

Znaš, najveća podrška i najsnažniji oslonac su u tebi — koren i stabljika — tlo i stub — stopala i kičma — stablo i list; sve što ti treba da budeš sigurna, da budeš postojana, da budeš stamena… Seti se da jesi, sve to jesi, seti se svaki put kad pomisliš da nisi dovoljno, kad pomisliš da nisi koliko treba. Jesi. I mnogo više. Nikada nisi videla svoje granice.

Continue reading

Priča o psu

Volim Dušku koja voli cveće, pogotovo petlovu krestu. Šnjura njuškom po saksiji i trlja se o listove u tople letnje dane na terasi. Baškari se u žbunovima kada odemo u vikendicu, gde se petlova kresta bokori.

Volim Dušku koja voli lagano da šeta cvetnim poljanama. Njena mekana, vlažna njuška dotiče svaku nežnu lisku; njeno čelo se provlači ispod velikih svilenkastih listova; njena dugačka leđa se češkaju o divlje grane nepotkresanih žbunova. Ona kija kada se nađe u oblaku vazduha punom polena i mirisa. Ona polako i posvećeno obožava svaki pupoljak pored kojeg prođe, ali ne ozbiljno i nasilno, kako mi, ljudi, činimo, već onako kako svako divlje božje stvorenje čini… u tišini, zahvalno, ne ozledivši nijedan jedini delić savršenstva.

Continue reading

Supa je dobra hrana

Da li svakog dana treba da jedem supu kako bih preživela dane začinjene pandemijom, progonom radnika, otpuštanjima, nasiljem, patrijarhatom, diskutabilnim mentalnim i narušenim duševnim stanjima?

Ili je možda sve ovo začinjeno pandemijom, pošto je bilo tu prvo?

Biće da je tako.

Koliko supe treba da skuvam kako bih mirne duše mogla da posmatram svoju decu kako rastu ovde?

Continue reading

Izađi u tišinu. Izađi među drveće.

Kad žudiš za mirom, a sve oko tebe ustane u kovitlac i polako počne da te, ma koliko mu se isprva otimala, podiže, ostavi sve i izađi.

Izađi u tišinu. Izađi među drveće.

Seti se koliko je važno da se otmeš kovitlacu koji nevažno pretvara u važno, koji sve što čeka boji u hitno, koji smišlja varke, koji muti lica i njihove reči, koji skriva putokaze i ubrzava te do plača, koji unosi smutnju i tvoje misli boji u očaj. Seti se koliko je važno da prepoznaš bezumnost poznatog kovitlaca na vreme i iskoračiš iz njega.

Izađi u tišinu. Izađi među drveće.

Continue reading
« Older posts

© 2022 Letnje igralište

Theme by Anders NorenUp ↑