Razgovor sa Mesecom

Već nekoliko večeri moje mišice i ja posmatramo Mesec pred spavanje.
Veliki, savršenog okruglog oblika, sjajne žute boje, gleda njih istim onim očima kojima je gledao mene kad sam bila mala i osmehuje se istim osmehom.
Mišice kažu da mogu da vide Mesečeve oči, nos i usta; kažu da mogu i da ga čuju dok sija.
Večeras Mesec nije čuo njihova pitanja, pa su morale mene da pitaju:

-Mama, je li Mesec srećan?
-Jeste.
-Kako znaš?
-Zato što je žut. Žuta je boja sreće. Vidiš, sad je srećan.
-A zašto je srećan?
-Zato što si ti srećna. Jesi li srećna, mišice?
-Jesam! A može li Mesec da bude tužan?
-Može.
-Kada je tužan?
-Kad je neko dete tužno.
-A je li sada neko dete negde tužno?

Opet sam sebi uskočila u usta.
Ne znam kako da ne budem iskrena, a ne znam ni kako da kažem istinu i pokrenem nova pitanja na koja nisam sigurna kako ću odgovoriti. Zastajem sa odgovorima i pretvaram se da se divim Mesecu, počinjem priču o tome šta Mesec sanja, kako se druži sa Suncem i ko kome osvetljava put.

Kako da kažem svojoj deci da ima dece koja nisu srećna?

Kako da im kažem da ima dece koja nisu večerala, koja hodaju čitavog dana po vrelom asfaltu, dece koja ne spavaju u svom krevetu zato što ga više nemaju, zato što više nema kuće u kojoj je taj krevet bio, dece koja se neće sećati svog detinjstva u svojoj zemlji?

Kako da im objasnim zašto neka deca prestaju rano da budu deca?
Kako da racionalizujem i sebi i njima mržnju koja nikoga ne štedi?
Kako da im kažem da su neka deca izgubila sigurno tlo pod nogama i onaj nama blizak osećaj poverenja u Univerzum, u Svet, u Ljude, da možda nikada neće imati osećaj da su sigurni, da ih ljudi vole?

Sva ta osećanja i spoznanja koja su meni pomogla da odrastem, kako će ih ta deca oživeti u sebi?
Bez poverenja u ljude i u svet… kako se raste bez poverenja u ljude i u svet?

Kako da im objasnim da leto nekoj deci donese sate, dane, nedelje igre u parku, plivanja u reci i na moru, a nekoj deci kilometre, nebrojene kilometre hodanja, trčanja, bežanja, spavanja pod otvorenim nebom, spavanja na betonu i na zemlji, dane izgaranja na nemilosrdnom avgustovskom suncu?

Pitanja moja dece nisu teška.

Kako mama koja hoda već mesec dana i nosi svoje dete u rukama odgovara na pitanja svog deteta?
Da li deca izbeglice pitaju svoje mame o tome kakav je Mesec ili pitaju u koje će mesto sutra stići i šta će sutra jesti i hoće li opet biti nepodnošljivo vruće?
O čemu razgovaraju dok leže ispod drveta i strepe da ih neko ne otera odatle, sa gole zemlje neke države?
Koje misli ih vode dok preskaču ograde i žice?

Dok moje dete mene pita hoće li moći večeras da izveze bicikl u park i da li baš mora da ga deli sa sestrom, ova deca… ne mogu ni da zamislim šta ova deca pitaju svoje mame.
Sramota me je sve ove udobnosti i sreće i smeha i obilja i…

-Mama, a je li sada neko dete negde tužno?
-Uvek ima nekoga ko je tužan, ljubavi. Znaš kako deca plaču zato što im je neko drugo dete otelo bicikl ili zato što im se igračka polomila ili zato što im roditelji ne dozvoljavaju da večeraju palačinke svakog dana?
-Znači, stvarno su tužni?
-Ne mogu deca da budu stvarno tužna, mišice. Niko ne može da bude stvarno tužan dok se Mesec i Sunce smenjuju, dok jedno drugom osvetljavaju put i dok nam se osmehuju. Jeste li srećne, mišice?
-Jesmo.
-Birajte bajku za večeras i spavanjac.

Ta deca se smeju i plaču i igraju i pitaju svoja pitanja na svega nekoliko kilometara od nas.
Beskrajna tuga na svega nekoliko kilometara od nas.
Beskrajno poverenje u ljude, u svet, u univerzum na svega nekoliko kilometara od nas, uprkos svemu.
Beskrajna sigurnost u to da će Mesec osvetliti Suncu put, beskrajna sigurnost u Mesečev osmeh.
Dok je takve dece na ovom svetu, niko nema prava da bude tužniji od njih.

ALT: "Letnje igralište"
Izvor fotografije: Steven McCallum

15 Comments

  1. 🙁 Njihove mame im pričaju priče o nekim stranim i lepim, za njih egzotičnim mestima, gde će moći da žive neki bolji život. Život za koji se vredi boriti, u kome će oni biti sve ono što su maštali, doktori, učiteljice, astronauti. To svaka mama priča svom detetu, bodreći njegove snove jer detinjstvo se ne ruši samo ratom već i odustajanjem od želje da se živi neki dostojanstveniji život.

  2. Draga Sandra, hvala ti na ovom tekstu, pomogao mi je da shvatim zašto se osećam tako bespomoćno ovih dana. Sa jedne strane spremam svoje dete u školu i gledam kako je radosna, a onda njihove stvari koje su prerasli spremam za neku drugu decu u parku. I negde se nadam da će ih ti komadi garderobe na trenutak usrećiti i povesti u bolju budućnost. A istina je da plačem samo kad pomislim na to šta su sve njihove male nožice prošle do sada.

    • Draga Sonja, hvala tebi na komentaru. Ja u svakom detetu vidim svoje dete i to što vidim me potpuno paralizuje. To mi se dešavalo ovih dana. Vidim, procesuiram kako-tako i nastavim dalje. Juče sam sela i suočila se sa tim što vidim, a dva sata kasnije videla fotografiju malog Aylana. Mislim da ni do kraja života neću potpuno shvatiti gde to i kako živimo.

  3. Srce mi puca svaki put po malo kad se sjetim koliko je nesretne djece…srce mi je puklo kad sam saznala da u Beogradu ima svratište za djecu sa ulice (ne zbog toga što postoji već što postoji potreba), srce mi puca svaki put kad vidim roditelje koji ne mogu svojim mališanima osigurati ni osnovno, a kamoli sada, kad nam je tako velika tragedija stalno pred očima! Najgora je to nepravda i kako tako nešto objasniti djeci ne znam…sretna sam što još nismo došli došli do takvih pitanja…

    • Joj, ni sama ne znam. Prosto se čovek oseti potpuno nemoćnim i očajnim, ali ipak verujem da ponešto možemo da menjamo na tom individualnom planu. Nećemo pobeći od objašnjavanja, svakako. Setila sam se sad onoga da naša deca neće pamtiti ono što smo im govorile, već ono što smo činile, naša dela. Ukoliko ih učimo da pomažu i da brinu za one u nevolji, a ne da ih guraju od sebe, ograđuju ih žicama i zidovima ili misle da su bolji od njih zbog boje kože, vere, čega god, onda će možda biti svetlije budućnosti.

Оставите одговор