šta ako napred znači
ovde
i šta ako je napred
stajanje prekrajanje oparanje
manje nalik snovima
više današnjem danu
teškom oblačnom vrućem
bez sunca bez vetra
danu koji stoji
i traje već tri veka Continue reading
Category: Leto (i ostala životna doba) (Page 1 of 4)
Hej Duška sanjala sam te jutros
prvo sam vozila auto
bio je mrak i bile su uske ulice
i ja sam vozila vozila vozila
dok se nisam umorila
a onda su došle boje
jarke žute iskričave
kao jutro koje je stiglo
bez mene bez tebe Continue reading
Prvi je na potiljku
tamo gde nikako ne smeš pasti
na potiljku je
meka bela koža
pukla pod oštrom betonskom ivicom
da pusti nebo
unutra. Continue reading
Kad kreneš Valtos plažom ka Sarakiniku, prođeš uspavane ribarske čamce, ljude i metež, uputiš se uskom, prašnjavom stazom, pored belih i roze lijandera, lovorovih žbunova i starih maslinovih stabala, prođeš ruševine manastira i par kuća, sa leve strane, pući će ti pogled na more.
Kad ti se oči priviknu na sjaj, povremene nagle bljeskove i plavetnilo, pogledaj desno.
Tu je kuća od belog kamena obučena u puzavice, okupana suncem i pošećerena solju Jonskog mora.
Namiguje retkim tragačima za suncem, nudi im oslonac i hlad sa svoje zadnje strane.
Stoji i žmirka, stoji i čeka, godinama, na nas.
Namiguje retkim tragačima za suncem, nudi im oslonac i hlad sa svoje zadnje strane.
Stoji i žmirka, stoji i čeka, godinama, na nas.
Hajde da otvorimo
kapke i prozore
hajde da pustimo
smokvu i nebo unutra
hajde da dišemo letom
da treperimo lišćem
da svetlimo suncem. Continue reading
Sve što mogu da vidim iz
ovog dela dvorišta kada
podignem glavu je
crno nebo koje pada na mene
i zvezde zvezde zvezde
blistave zvezde ogromne zvezde
jednu do druge
jednu oko druge
jednu ispred druge koje
posmatram dugo
tražim omiljenu i
pamtim njeno mesto da
joj mahnem i sledeće noći. Continue reading
Ovo svetlucavo sazvežđe
verovanja ćelija osećanja
utisaka kostiju razmišljanja
ideja vode nadanja
razočaranja krvi strasti
sanjanja mesa pokreta
ovo nepostojano sazvežđe Continue reading
Kupim knjige sa poda
ređam ih po policama
uređujem skripte iz književnosti
dvadesetog veka
zatežem fotelju
pakujem odeću u ormar
kupujem još jednu
čašu za vino
zalivam biljke
da im se listovi podignu
pre no što dođeš Continue reading
Zamisli kako smo pored mora
zaljubljeni
talasi nam sole kožu
nose nas
vraćaju
ponovo odnose
igraju se
a mi prepušteni
punimo oči nebom
udišemo sunce
širimo ruke talasima
spajamo smežurane prste
uranjamo izranjamo
iz mora u snove
iz snova u more.
Zamisli kako smo pored mora
zaljubljeni. Continue reading
Jesam li lepa?
Kao pitoma bašta uspavana narandžastim milovanjima sunca
kao srebrena Selena ogrnuta tihom mrklom Njuktom
kao onaj lahorasti deo kože između uha i vrata
kao usnula obala okupana modrim talasima
kao nasumični roj zvezda na belim leđima
kao mreža zelenih reka u beloj nadlanici
kao gizdava šuma pod dubokim nebom
kao topli zid kuće u kojoj si odrasla
kao ljubičasta jagoda na ramenu
kao zajapureno letnje popodne
kao prkosno zeleno proleće
kao neukroćena životinja
kao ustreptalo jutro
kao slučajni susret
kao nabujala reka
kao tiho buđenje
kao prvi sneg
kao osmeh
Lepa si.
Sedele smo na reci
vetar nam je grickao uši
sunce nas je mazilo
po kosi obrazima
reka je lepa rekle smo
reka je plava plavetna
plavlja plavetnija
nego što smo je ikad videle Continue reading
Kad ispružiš ruke
primiš me
u zagrljaj
ja zaronim
između tvojih ramena
i hiljade šarenih riba
proleće mi
kroz stomak
kroz grlo
kroz grudi
golicaju mi prste
lepršavim perajima
izleću iz tebe u mene
uleću iz mene u tebe
mešaju nam krv
vežu nas venama
prekrajaju nam tkiva
spajaju nam kosti
hiljade šarenih riba
pune nam oči
miluju nam obraze
vežu nam prste
hiljade šarenih riba
ti i ja smo okean
kad me zagrliš.
ko si bila
pre nego što si prodala svoje vreme
za hleb, za krov, za stabilnost, za sigurnost
za budućnost?
ko si
kad nisi na rasporedu
kad ne juriš sate
kad te niko ne gleda? Continue reading
tvoje ruke, tvoje šake
na našem prvom sastanku
tvoj osmeh koji izranja iz jakne
dok me čekaš posle posla
zvuk tvojih koraka
u mojoj sobi
kako smo pekli kestenje
na malom rešou
kako je puckalo
kako je mirisalo
u jesenjoj večeri
tvoju kosu i meki pogled
crveno-belu majicu na pruge
ruke u džepovima
dok me čekaš na stanici
dok mamim senice
na svoju terasu
igramo se žmurki
kad one kljucaju
ja moram da nestanem
kad im se približim
one odleću
srce mi treperi
poput njihovih krila Continue reading
Ustani sa suncem.
Trči sa vetrom.
Grli 12 puta
ljubi 24 puta na dan
a onda prestani da brojiš.
Drži se za ruke
sa decom, sa drugaricom, sa mamom, sa simpatijom.
Idi ponovo u biblioteku.
Čitaj knjige koje ti niko nije preporučio
i kupuj samo one kojima ćeš se vratiti.
Vozi bicikl
raširenih ruku. Continue reading
Neustrašiva, divlje kose na hladnom vetru
stara prijateljica i ove godine
lagano hoda ka meni i smeška se;
prepoznajem je izdaleka
u njenom crnom kaputu.
Više puta sam probala
da prođem pored nje
pretvarajući se da je nisam videla;
da je pogledam i nastavim
pretvarajući se da je nisam prepoznala; Continue reading
Leto nikad nije ono što očekujem da će biti. Nikada dovoljno dobro, dovoljno lagano, sa dovoljno vetra, dovoljno kiše. Obično bude pretoplo, previše toplo da bih išta radila, pa ga provodim žaleći se što je suviše toplo. I kraj je sveta, o da, sigurno je kraj sveta, jer oči ne mogu da podnesu tu količinu svetlosti, koža isparava vrelinu, mozak se gasi i resetuje, iznova i iznova, glava mi je puna monsunskih vetrova, sa leđa se slivaju potoci znoja. Da li je onaj vetar juče ikome pomogao? I šta kažu za kišu, hoće li uskoro?
Znaš, tvoj najverniji saborac je dete u tebi; ono koje ti maše sa obale, sa livade, iz bašte, sa bicikla, iz malene sobe oblepljene posterima, sa prozora u kojem se mesec i sunce nadmudruju. Maše ti dete i osmehuje se. Oseća konačnost kružnice i raduje se, uprkos tom znanju ili baš zbog njega.
Znaš, najveća podrška i najsnažniji oslonac su u tebi — koren i stabljika — tlo i stub — stopala i kičma — stablo i list; sve što ti treba da budeš sigurna, da budeš postojana, da budeš stamena… Seti se da jesi, sve to jesi, seti se svaki put kad pomisliš da nisi dovoljno, kad pomisliš da nisi koliko treba. Jesi. I mnogo više. Nikada nisi videla svoje granice.
Sanjala sam da je sve samo igra.
Volim Dušku koja voli cveće, pogotovo petlovu krestu. Šnjura njuškom po saksiji i trlja se o listove u tople letnje dane na terasi. Baškari se u žbunovima kada odemo u vikendicu, gde se petlova kresta bokori.
Volim Dušku koja voli lagano da šeta cvetnim poljanama. Njena mekana, vlažna njuška dotiče svaku nežnu lisku; njeno čelo se provlači ispod velikih svilenkastih listova; njena dugačka leđa se češkaju o divlje grane nepotkresanih žbunova. Ona kija kada se nađe u oblaku vazduha punom polena i mirisa. Ona polako i posvećeno obožava svaki pupoljak pored kojeg prođe, ali ne ozbiljno i nasilno, kako mi, ljudi, činimo, već onako kako svako divlje božje stvorenje čini… u tišini, zahvalno, ne ozledivši nijedan jedini delić savršenstva.
Летње игралиште by Сандра Ђурић-Милинов је лиценцирано под условима лиценцеCreative Commons Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија.